Saradnja popularnog Codemastersa, koji nas je navikao na arkadne vožnje i generičke pucačine, sa anonimnim razvojnim timom Blue Omega Entertainment iznedrila je Damnation, steampunk pucačinu u trećem licu sa veoma izraženom vertikalnom komponentom, smeštenu u svet alternativnog Divljeg zapada.

Nakon startovanju igre i završetka sinematika nabijenog stoprocentnom akcijom, svetlećim Indijancima i vojnicima Unije na radioaktivnim steroidima počinje prolog, koji ujedno služi i kao (nesuvisli) tutorijal. Na samom početku upoznaćete se sa ćutljivim mačo kapetanom Rorkom, koga će život u ratnim vremenima, kao i lična žrtvovanja, naterati na izvođenje raznoraznih vratolomija i lišavanje života nebrojenih neprijatelja.

Priča se odvija u nedefinisanom vremenskom periodu, tokom kog je izvesni general Preskot osnovao laboratoriju za razvoj i proizvodnju tehnički i biološki naprednih oružja. Shvativši da njegova oružana moć može da posluži u svrhe veće od profita, Preskot polazi u krstaški pohod sa ciljem da pokori ceo severnoamerički kontinent i stvori jedinstvenu državu pod svojom upravom po imenu Nova Amerika. On okuplja armiju ljudi spremnih na to da se podvrgnu tretmanu serumom koji pojačava fizičke sposobnosti, ali ih to posle izvesnog vremena pretvara u bezumne zveri. Kapetan Rork, zajedno sa nekolicinom hrabrih i visprenih ljudi, odlučuje da zaustavi prepredenog Preskota, i tu vi stupate na scenu. Tokom igre naletaćete na gomile stereotipnih likova, kako saputnika tako i protivnika: od ponosnih Meksikanaca, preko Indijanaca sa telepatskim i isceljivačkim moćima, do radioaktivnih androida-mašina za ubijanje. Kako se klupko bude odvijalo, priča će poprimiti oblik krajnje klišeizirane melodrame, prožete ličnim tragedijama, ujedinjenjima starih prijatelja, osvetom, ponosom i časti.

Upravljanje je veoma jednostavno i svodi se na pravovremeno pritiskanje tastera ’Space’ poput onog u igri Mirror’s Edge. „Pucački” deo igre je čist prosek, kome bi puritanci mogli zameriti mnogo štošta – od siromašnog arsenala do lošeg balansa između jačina različitih oružja. Postoje tri slota za oružja, po jedan za svaki tip (pištolji, dalekodometna oružja i kratkodometna oružja sa velikom razornom moći). I to malo raznolikosti što je uneto u dijapazon oružja ne znači puno kada shvatite da vas igra prisiljava na to da koristite određena oružja dajući vam municiju samo za njih. S druge strane, vertikalni dizajn nivoa je genijalan, te ćete sa uživanjem skakutati po simsevima, konopcima, kranovima i krovovima da biste stigli na zacrtanu destinaciju. Pohvalno je i to što uvek postoji više od jednog puta kojim se može poći, te se igrač podstiče da sam osmisli svoj put, rađe nego da ide predefinisanom pravom linijom. Povremenu monotoniju sekvenci sa skakanjem i pucanjem prekidaju deonice ispunjene vožnjom motora na mlazni pogon, uz nezaobilazne akrobacije i pentranje po plafonu. Pomalo ide na živce ozloglašeni sistem čuvanja pozicije uz pomoć checkpointa, ali ne previše, s obzirom na to da igra nije ni teška ni naporna, te bi bilo moguće završiti je u jednom dahu da nije njene dužine. Još jedan od olakšavajućih dodataka gejmpleju jeste zanimljiva mogućnost takozvane spirit vision opcije koja vam dozvoljava da, slično termalnom vidu kod Predatora, uočite neprijatelje u neposrednoj blizi, ali izvan vidokruga (kroz zidove, iza kutija i slično). AI je užasno loš, što se naročito ispoljava kod saboraca (primera radi, dešavaće se da vaš brat po oružju uporno uskače i iskače kroz jedan te isti prozor dok ga neprijatelj revnosno zasipa rafalnom paljbom).

S tehničke tačke gledišta, vizuelni dizajn igre je na nezavidnom nivou i debelo kaska za današnjim standardima. Ipak, uprkos tome, igra ima neprikosnoven šmek, i to je ono što na ovom planu vadi prosek. Dizajn nivoa je pristojan, sa ponekad previše monotonim teksturama, dok su likovi urađeni u najboljem steampunk maniru. Zar niste oduvek želeli da se nađete u ulozi kauboja koji jaše mlazni motor i puca iz puškomitraljeza? Lokacije nisu preterano raznovrsne, ali to nećete ni primetiti stoga što ćete biti prezauzeti planiranjem svakog sledećeg skoka.

Sa stanovišta zvuka, Damnation je igra za svaku pohvalu. Glasovna gluma je u maniru akcionih superspektakala s početka devedesetih godina, što joj savršeno odgovara. Muzika je uglavnom ambijentalna, tematski dobro organizovana (naročito je dobra gitarska balada koja prati srceparajuće momente) i nenametljiva. Atmosferu dodatno dočaravaju zvučnici, nasumično postavljeni po nivoima, na kojima se pušta nasnimljen Preskotov govor o jedinstvu i slozi, kao i njegove težnje i obećanja stanovnicima Nove Amerike.

Kada se podvuče crta, Damnation je igra koja se svakako ne uklapa u kalup današnjih igara, što se mnogima zasigurno neće svideti. Međutim, ono što je izdvaja iz mase generičkih pucačina, koje poslednjih godina niču kao pečurke posle kiše, jeste unikatna atmosfera. Sasvim opravdano mogla bi se povući paralela sa filmom „Plan 9 from Outer Space”. Od uvodnog sinematika, preko akcionih i borbenih delova, filmskih međusekvenci, pa do samog kraja ova igra odiše neviđenom količinom kiča i šunda, mešajući naizgled nespojive klišee u eksplozivnu smesu zabave i najverovatnije neplaniranog humora. Nekima se to neće svideti, ali igra će neminovno naći svoju publiku, jer je i pored svega veoma zabavna i originalna.

Pavle ĐORĐEVIĆ