Terminator je kibernetski organizam, što je fensi izraz za humanoidnog robota koji perfektno simulira sve fizičke komponente ljudskog tela. Stvoren je u cilju da zavara, baš kao i igra Terminator Salvation. Ova igra predstavlja paradigmu izraza „isti prašak za veš, drugo pakovanje”, jer gotovo svaka igra po filmu ne vredi ni koliko ostali njegovi prateći potrošni elementi – kokice i sok. Kliše konstatacija o strastvenom hiperbulimijskom apetitu industrije za profitom mora biti izrečena i kada se govori o ovom ostvarenju. I ono pati od simptoma nedovršenosti i predstavlja minimalni stepen kvaliteta, dovoljan da se proizvod proda i zadovolji hiperaktivni metabolizam industrije.

Međutim, dok je Terminatora (počev od modela T-800) potrebno odrati „do koske” da bi se videla laž, ovde je sve jasno posle nekoliko minuta igranja. Mada, fanovi u Americi, osim ako nisu naručivali putem Steama, nisu mogli da stignu ni do te tačke, jer prvobitno DVD izdanje nije bilo moguće čak ni instalirati! Dok su neki morali da čekaju na ispravne kopije, mi (ne)srećniji smo otkrili da ova igra više podseća na stariji model Skajnetovih kiborga T-600 koji ima gumenu kožu i koji nije uspeo da nas zavara i oduševi.

Naravno, glavni adut igre, koji je ujedno i kompenzacija za nekvalitet, tj. tas zbog koga je vaga nagnuta ka isplativosti, jeste oficijelni setting postapokaliptičnog Los Anđelesa iz ove kultne franšize, a i on je samo senka onoga što je moglo biti. Vizuelno, odrađeni posao sasvim je pristojan. Puste ulice, iskrivljene bandere, uništena vozila, u travu urasli zidovi i drugi elementi solidno dočaravaju grad nakon nuklearnog holokausta. Fluidni pokreti protagoniste i saboraca, izdetaljisana odeća, efekti paljbe i eksplozija svedoče o trudu, ali i o poslu koji nije urađen do kraja. Na primer, sinematika je previše i oni su uglavnom dosadni, sa prejakom upotrebom blur efekta. Animacija i pokreti usana toliko su nesinhronizovani sa govorom da sve podseća na stare istočnjačke kung fu filmove nahsinhronizovane na engleski jezik. Dalje, i kada su zasipane nehumanom količinom municije, na mašinama se neće pojavljivati nijedan efekat oštećenja, dok na kraju ne dođe do trigerovanja animacija uništenja, koje su sasvim dobre i sastavljene od više efekata.

Vođen racionalizacijom i optimizacijom troškova, izdavač nije želeo Kristijana Bejla u igri, iako su prisutni pojedini likovi iz filma, stasom i glasom. Tako je, umesto britanskog glumca, u ulozi Džona Konora generička tvorevina sa harizmom kornjače, koja podstiče teorije da je reč o kiborgu. Možda je jedino dobro iz ovakvog izbora to što se igračima u podsvest neće urezivati niskofrekventni Bejlov glas. Priča igre smeštena je u vreme dve godine pre četvrtog dela sage, tako da nema nikakvih spojlera za one koji film nisu gledali, sem što je sama igra spojler raspoloženja. Pogotovu kada otkrijete da ste platili punu cenu za igru koja se završava za pet sati igranja, i to bez ikakve žurbe. Ako se u jednačinu doda i odsustvo multiplejera, plus nerepetitivni karakter igre zbog repetitivnog karatera borbe, rezlutat je katastrofalan, poput Švarcenegera u ulozi Hamleta.

Upravo je zbog ponavljanja jedne te iste taktike i borbe ova igra tako monotona. Kao što je birokratija dosadna stvar, obrazac za obrascem, i ovde je sve rutina: postoje tri tipa protivnika (i poneki gost) i tri odgovarajuća tipa oružja i municije za te neprijatelje. Svaka drugačija primena je gubljenje vremena i trošenje resursa. Terminatori se ubijaju eksplozivom, leteće mašine sačmarom, a pauci automatskim puškama. Municija je rasuta u zonama za borbu i vidljiva je kroz zidove, a ima je taman onoliko koliko je potrebno da nikada ne ostanete bez nje. Okršaji se odvijaju u ograđenim segmentima mape i scenario je uvek isti. Mašine dolaze u talasima iz jednog pravca, a ostala tri kraja formiraju polukružnu mrežu zaklona iza kojih su Konor i kompanija bezbedni. AI saboraca je na nivou živine, tako da sve pada na leđa igrača. Jedini izazov predstavljaju mehanizovani pauci, koji se mogu uništiti samo ako se pogode u bateriju otpozadi. Budući da najčešće ciljaju Konora, treba naći taktiku za zaobilaženje. Naravno, veći deo vremena su okrenuti „na tacnicu” ostalim članovima tima, ali je AI žrtvovan u cilju dobijanja na dužini gameplaya.

Ni inteligencija protivnika nije za pohvalu – kao da se neki gadan virus uvukao u Skajnet. Tokom borbe prisutan je osećaj postojanja nevidljive barijere koju mašine ne prelaze. Iako je jasno da konfiguracija terena i prepreka dozvoljava protivniku da vas zaobiđe i uništi, ako ste sklonjeni iza „sertifikovanog” zaklona, onda ste bezbedni. Kompletan sukob determinisan je korišćenjem mreže zaklona pomoću dobro urađene mehanike kretanja između njih.

Osim pomenuta tri tipa mašina, pojavljuje se i po koji kultni Hunter-Killer, koji ne predstavlja nikakav izazov. Tokom „on-road” misija juriće vas i motori iz filma „Terminator Salvation”, ali ćete ostati razočarani jer igrač nema mogućnost da projuri ulicama razrušenog Los Anđelesa, već može samo da sedi, „uživa” u vožnji i digne pokoju mašinu u vazduh.

Razumna pomisao koja se javlja tokom sukoba jeste da bi bilo cool igrati single-player u kooperativnom modu sa prijateljima. Ovo je, u teoriji, i moguće. Tako nešto bi iskustvo učinilo zanimljivijim, jer je saradnja sa AI saborcima, kako smo već konstatovali, na nivou saradnje Mjanmara sa ostatkom sveta. Ipak, postoji kvaka: LAN ili online kooperacija su nemogući. Dobro, ostaje split screen, što je raritet među igrama za PC. Ali, kvaka je još na jednom mestu: jedini džojstik koji je pokazao znake života kada Terminator zatraži da se pritisne any key jeste Microsoftov Xbox kontroler! Tako cena igranja sa prijateljima i rodbinom narasta na stotinak evra.

Jednog dana će se možda pojaviti igra dostojna da bude deo franšize, a ne njen nusproizvod. Ali, to se nije dogodilo danas, jer je ovo ostvarenje zloupotreba fantazije uz koju su odrastale i odrastaju generacije.

Ivan VESIĆ