Tehnologija na nebu i u svemiru

Čovečanstvo je više nego ikad na granici masovnijeg korišćenja neba i svemira iznad naše planete, i to ne samo u miroljubive svrhe...

Američka agencija za napredna visokotehnološka istraživanja DARPA lansirala je prošle nedelje bespilotnu letelicu HTV-2, koja može da dostigne brzinu od oko 20.000 kilometara na sat. U teoriji, ona bi mogla da stigne od Beograda do Sidneja za manje od sat vremena. HTV-2, ipak, nije letela ni toliko. Prototip se po drugi put srušio nakon lansiranja i pokretanja faze atmosferskog hipersoničnog leta. Stručnjaci te agencije nisu uspeli da ostvare potreban nivo kontrole.

Ovo je samo jedan od projekata koji je nekada izgledao kao naučna fantastika, a sada je u domenu naučne teorije i na ivici praktičnog ispunjenja. Čovečanstvo je više nego ikad na granici masovnijeg korišćenja neba iznad naše planete.

Progres, kao i u većini visokotehnoloških oblasti, guraju države iz vojnih razloga, kao i privatna industrija, opet povezana sa bezbednosnim elementima, uglavnom zapadnih zemalja. Naravno, ni komercijalni interes nije zanemarljiv, jer praktično svaka od naprednih tehnologija nudi i ogroman potencijal za finansijski isplativu, ali i čisto naučnu primenu.

Nove generacije aviona

F-22 Raptor

Klasični lovci i drugi avioni sa pilotima i posadom deluju kao stvar prošlosti, ali u industriji ratnog vazduhoplovstva i dalje ima prostora za takve letelice. Nesumnjivi lider na tom polju je Amerika, čiji avioni pete generacije tek počinju da dobijaju konkurenciju.

Klasifikacija po generacijama borbenih aviona upravo je i nastala u SAD. Da bi se letelica smatrala petom generacijom, ona mora da zadovolji niz standarda kao što su apsolutna stealth pokrivenost, čak i onda kada avion nosi rakete, kao napredna umreženost sa informaciono-komunikacionim sistemom vojske, što predstavlja dublji stepen automatske integracije koja čini da letelica bude „svesna” svih elemenata na bojištu.

SAD trenutno raspolažu sa više od 170 lovaca F-22 Raptor, kao i sa nekoliko aviona F-35 Joint Strike Fighter, koji zadovoljavaju ovaj kriterijum. Ove letelice su proizvod privatnog sektora. Njih proizvode firme Lockheed Martin i Boeing, a cena proizvodnje jednog F-22 je 150 miliona dolara. Iako je ovaj model negde na tehnološkom horizontu trenutno moguće tehnologije za svakodnevnu primenu, proizvodnja Raptora je stala odlukom Senata. Kako pomenute kompanije ne smeju da izvoze svoje vrhunske lovce, budućnost letelice koja je nekada proglašavana stubom američkog vojnog vazduhoplovstva nije baš svetla.

F-35 Joint Strike Fighter

Njegov naslednik je F-35 Joint Strike Fighter, avion koji bi trebalo da bude znatno prilagodljiviji. Američka vojska želi da vidi letelicu sposobnu da uzleti i sleti sa piste i sa nosača aviona, a ako postoji potreba, i direktno nagore poput helikoptera.

Imajući u vidu današnji razvoj tehnologije, deluje da je nešto ovako izvodljivo, ali se ispostavlja da ipak ima dosta prepreka. Kompanija Lockheed Martin obećavala je da će tri verzije letelice F-35 imati 80 odsto zajedničkih delova, što bi smanjilo cenu njihove proizvodnje. Međutim, prema magazinu „Wired”, ovi avioni zapravo dele svega 25 odsto komponenata, što je skandal. Procenjena cena proizvodnje bila je nerealna – sa 59 miliona dolara ona je skočila na 112.

Sprega privatnog sektora i vojne industrije u Americi dovela je do situacija da je proizvodnja usporena. Takođe, privatne kompanije koje proizvode delove nastoje da zaključaju znanje, sakriju tehnologiju čak i od države, kao i jedne od drugih, baš kao što se to radi i u IT sektoru, a to nikako nije recept za zdravu avijaciju. Međutim, ima tu i pozitivnih stvari – privatni sektor Amerike postiže brži napredak nego stroži državni proces u Rusiji i Kini jer je rukovođen drugačijom logikom.

Zanimljivo je i to da je nedavno otkriven problem sa sistemom za kiseonik u letelicama F-22, a imajući u vidu njihovu cenu, vojska SAD rešila je da prizemi sve Raptore dok se ne nađe rešenje. Nekoliko modela F-35 takođe je na doradi zbog problema sa električnim instalacijama. Zbog toga Amerika privremeno nema nijedan aktivan avion pete generacije, koliko god to neverovatno izgledalo.

Ranije je najveća svetska sila mogla da bude opuštenija zbog ove situacije, ali su glavni konkurenti, Rusija i Kina, ove godine pokazali da imaju svoje „nebeske konje” za trku.

Suhoj T-50

Rusija je ovih dana predstavila svoj Suhoj T-50, jedini avion iz ove zemlje koji potpada pod kriterijum pete generacije. Ovaj lovac dizajniran je tako da vremenom zameni MiG-29 i Su-27, koji su stub ruskog vazduhoplovstva još od osamdesetih godina. T-50 je najveći tehnološki skok za rusku nebesku flotu još od vremena raspada SSSR-a.

T-50 može se uporediti sa F-22 – gotovo apsolutno je nevidljiv za radare i sposoban je za stabilan i dug let nadzvučnom brzinom, po čemu je do sada samo Raptor bio poznat. Njegova sposobnost manevrisanja poredi se sa F-22, ali je proizvodnja do tri puta jeftinija. Avion se razvija u saradnji sa Indijom.

Rusija je prvobitno želela da radi na avionima pete generacije sa Kinom, ali je najmnogoljudnija zemlja ovo odbila, najverovatnije zbog toga što je smatrala da Rusija može više da profitira u celoj priči. Uprkos tome, ima indicija da je do nekog oblika saradnje došlo. Ako ništa drugo, nedavno predstavljeni Čengdu J-20, prvi avion pete generacije iz Kine, koristi ruske motore.

Chengdu J-20

J-20 je, od aktuelnih aviona pete generacije, najveća nepoznanica. Nakon dva probna leta, zna se da je ovaj avion duži i glomazniji od američko-ruske konkurencije. Na osnovu dizajna postavilo se i pitanje apsolutne stealth pokivenosti, mada se govori i o vizuelnom triku kineskih vlasti. Letelica može da nosi više oružja i goriva od konkurencije, ali je gotovo sigurno da po drugim pitanjima ne može da priđe američkim i ruskim lovcima F-22 i T-50.

Očekivano, u ovoj trci suparnici se služe i prljavim sredstvima. Procenjuje se da Kina stoji iza sofisticiranih hakerskih napada kada je ukradeno mnoštvo podataka vezanih za dizajn aviona F-35. Hakeri su pronašli sigurnosnu rupu u mreži privatnih kompanija i države i iskoristili je da preuzmu brojne informacije.

Stručnjaci pak ukazuju na to da je Rusija deceniju udaljena od američke tehnologije u ovom segmentu, dok Kina kaska još više, pogotovu što ova država dolazi do najmanje originalnih rešenja.

Međutim, eventualni rat ovih sila ne bi dobila država koja ima bolje avione pete generacije, već ona sa boljom informaciono-komunikacionom infrastrukturom – softverskom i, pre svega, hardverskom.

Ratovi zvezda

Vidimo ih na nebu kako trepere i liče na zvezde, ali oni to nisu. Saturn možda ima prsten od stena i kamenja, ali Zemlja poseduje tehnološki ekvivalent tog svemirskog pojasa. Oko naše planete kruži stotine satelita, aktivnih i „mrtvih” u vidu svemirskog otpada, sa vojnom ili komercijalnom namenom. Lider u ovom segmentu bez sumnje je Amerika.

Najveća svetska sila koristi 32 GPS navigaciona satelita (dovoljna su 24), 23 vojna komunikaciona, šest satelita namenjenih ranom upozoravanju o lansiranju raketa i šest namenjenih nadzoru i špijunaži, sposobnih da detektuju komunikaciju i električne transmisije, kao i da hvataju detaljne slike iz geostacionarne orbite.

To su samo državni sateliti. Amerika ima na raspolaganju i mogućnost iznajmljivanja 90 komercijalnih satelita u vlasništvu privatnih kompanija iz te zemlje. Čak 84 odsto komunikacije koja je išla „preko svemira” za vreme napada na Irak obavljeno je putem privatnih satelita. U nižoj orbiti iznad Zemlje, SAD imaju još 64 svoja satelita i 75 civilnih, koji su takođe na raspolaganju.

Tehnološki gledano, po pitanju brzine uspostavljanja i stabilnosti komunikacije, lakoće korišćenja sistema i pronalaženja i praćenja mete iz svemira, ne postoji opremljenija vojska od američke. Tehnološka infrastruktura iza ratne mašinerije ove zemlje nastala je na temeljima državnog, ali i privatno finansiranog istraživanja, a mnoge tehnologije danas su u upotrebi i u civilnom sektoru.

Lansiranje američke rakete koja je oborila pokvareni satelit 2008. godine

Sateliti su, dakle, stub modernog ratovanja. Oni deluju nedodirljivo, ali se to već promenilo. Kina je, naime, 2007. godine skrenula pažnju javnosti kada je srušila svoj sopstveni satelit balističkom raketom kako bi demonstrirala svoju moć i poslala jasan signal Americi, za koju smatra da militarizuje svemir svojom vojnom strategijom.

U to vreme bilo je mnogo panike na Zapadu, mada se zaboravlja da je istu stvar uspela da uradi i Amerika mnogo ranije. SAD su još 1985. godine srušile satelit, ali na drugačiji način. Dok su se Amerikanci opredelili za ispaljivanje rakete iz aviona F-15, koji je metu „gađao” sa visine od 25.000 kilometara, Kinezi su „pucali” s kopna. Oni su uspeli da pogode svoj meteorološki satelit balističkom raketom koja je bila bez eksploziva, jer je za uništenje satelita dovoljna i teniska loptica ako se kreće dovoljnom brzinom.

Kinezi su tako uspeli da urade nešto veoma teško – kao da su pogodili metak metkom. Putanja balističke rakete do izvesne tačke je korigovana manuelno, a zatim je navođena infracrvenim senzorom, koji je morao da čini korekcije, najverovatnije i sekundu pre udara, imajući u vidu da se raketa tada kretala brzinom većom od 25.000 km na čas. Amerikanci su godinu dana kasnije srušili pokvareni špijunski satelit koji je bio znatno niže u orbiti od kineskog. Mnogi su na to gledali kao na početak svemirskog hladnog rata. Sama odluka Amerike da gađa satelit možda je i imala veze sa opasnošću da on padne na tuđu teritoriju. Međutim, sve to bio je rezultat dugog planiranja. Kapaciteti i jedne i druge države da pričine štetu protivničkim satelitima su minimalni.

Što se mogućnosti naoružavanja satelita tiče, tu postoji jedna dobra i jedna loša vest. Dobro je što Međunarodni sporazum o svemiru zabranjuje postavljanje oružja za masovno uništenje u orbitu, dok je konvencionalno naoružanje dozvoljeno. Ovaj sporazum ratifikovalo je 98 zemalja, među njima su i SAD, Rusija i Kina.

Hladni rat za svemir

Najveće svetske sile u različitoj meri su transparentne po pitanju svojih dostignuća. Rusi ne pričaju mnogo, Kinezi su najzatvoreniji, a specifična sprega privatnog kapitala, vojske i države u Americi čini da se o njihovom programu najviše zna.

Trenutno najvažnije projekte koordinira DARPA. Iako nikada nije prikazan u javnosti, njihov HTV-2 je zastrašujuće upozorenje da postoji svetska sila koja je na ivici da bude sposobna da spremi udar bilo gde u svetu za manje od sat vremena. Taj projekat nije naučna fantastika. On nosi naziv Prompt Global Strike i odnosi se na razvijanje različitih sistema koji omogućavaju udar konvencionalnim oružjem bilo gde na svetu, u roku od nekoliko desetina minuta.

Još jedan važan cilj vojske SAD, na čijem se ispunjenju ozbiljno radi, jeste mogućnost hakovanja protivničkih sigurnosnih sistema i komunikacionih mreža iz aviona, a uz pomoć mreže satelita. Ova tehnologija je u veoma ranoj fazi.

Najbolje bi bilo da u svetu ne postoji potreba za ovakvom tehnologijom. Kada već postoji, najbolji je scenario da postoji koliko-toliko ravnomeran razvoj između više sila ili da svaka dominira u nekom sektoru, kako bi postojao status kvo. U svakom slučaju, svemirski hladni rat počinje.

Ivan VESIĆ