Rutovanje Android telefona

Kada se govori o Android telefonima, često se pominje izraz rooting ili rutovanje telefona. U ovom tekstu ćemo vam objasniti razloge, prednosti, osnove i rizike tog postupka

Ako ste telefon kupili zbog boje ili izgleda, a slučajno se pogodilo da je na njemu Android OS, onda ovaj tekst nije namenjen vama. Ako ste pak telefon pod operativnim sistemom Android namerno kupili zbog toga što je to otvoren OS zasnovan na Linuxu i zato što ga je izmislio Google, a do sada niste rutovali telefon, onda ovo jeste tekst za vas. Ukratko, rutovanje telefona je dobijanje administratorskih prava na telefonu. Root je tzv. korenski korisnik Linux OS-a, korisnik koji ima maksimalne privilegije i za koga ne postoje ograničenja, jer, iako zvuči apsurdno, „običan” korisnik na sopstvenom telefonu nema root privilegije. Ovaj tekst će se pozabaviti prednostima i rizicima rutovanja i daće neka opšta uputstva, jer se postupak razlikuje kod svakog telefona.

Zašto?

Prvo pitanje glasi – zašto to meni treba? Razlozi su različiti. Postoje aplikacije koje zahtevaju rut da bi radile. Takve su, recimo, aplikacije koje beleže screenshot ekrana telefona (recimo, ShootMe ili Screenshot It). Takođe, procesori na mnogim telefonima mogu znatno da se overklokuju. Tako, na primer, popularni Tattoo (512 MHz) i Wildfire (528 MHz) mogu pomoću programa SetCPU da se podignu na 710 MHz bez ikakvih posledica. Zahvaljujući tome, zahtevne aplikacije poput Angry Birdsa mogu da postanu upotrebljive, a i opšti odziv telefona je bolji. Neko će sigurno prokomentarisati da će telefon postati nestabilan ili da će brže trošiti bateriju. Maksimalna vrednost na koju je ova dva telefona moguće podići je čak 768 MHz (program neće dozvoliti više od toga), tako da telefoni na 710 MHz zaista rade stabilno. Što se potrošnje tiče, SetCPU dozvoljava postavljanje i „donje” brzine takta procesora, odnosno brzina se menja dinamički prema potrebi. Tako će u većem broju slučajeva procesor čak raditi i na manjem taktu od fabričkog, čime se produžava trajanje baterije u odnosu na originalno podešavanje. A kada vam zatreba procesorska snaga, telefon će vam je isporučiti.

Drugi razlog je stavljanje custom ROM-ova. Svaki proizvođač uz telefon isporučuje svoju verziju Android OS-a, našminkanu ili prilagođenu telefonu. Pošto su ukusi različiti, često može da se čuje da neko ne voli Sense jer je prenašminkan i prezahtevan, dok neko želi malo više eye candyja na svom telefonu, nekome se ne sviđaju preinstalirane aplikacije i voleo bi stock Android itd. Takođe, ako vam je dosadilo da čekate zvanični apgrejd na noviju verziju Androida, koji nikako da stigne, možete da pogledate da li postoji custom varijanta. Zajednica koja radi na razvoju custom ROM-ova zaista je ogromna, a najbolji uvid u ono što se dešava imaćete na XDA Developers forumu (http://forum.xda-developers.com). Treba imati u vidu to da se na telefon stavljaju samo oni ROM-ovi koji su namenjeni baš tom telefonu. Stavljanjem custom ROM-a možete da ubrzate telefon, da mu dodate nove mogućnosti ili da jednostavno osvežite i promenite njegov grafički izgled, te na taj način odložite kupovinu novog modela i uštedite pare.

Četvrti razlog je instalacija custom ROM-a koji podržava particije na SD kartici. Naime, jedna od čestih boljki Android OS-a s kojom se korisnici sreću jeste ograničenje interne memorije telefona na koju se instaliraju aplikacije. Od verzije 2.2 Androida, aplikacije mogu da se „pomere” na SD karticu, ali je to samo privremeno rešenje pošto veliki deo aplikacije i dalje ostaje na SD kartici, pa se samo nakratko odlaže zloglasna poruka, a i priključivanje telefona na kompjuter i korišćenje SD kartice kao USB diska će srušiti tu aplikaciju. Particionisanjem SD kartice tako da na njoj postoji EXT3 ili EXT4 particija, kao i standardna FAT particija, custom ROM može da iskoristi EXT particiju kao proširenje interne memorije tako da telefon uopšte ne vidi razliku. Konačno, priključivanje telefona na PC u režimu USB drajva ne ometa rad, jer se mountuje samo FAT particija, dok telefon i dalje koristi EXT particiju na kojoj su aplikacije. Više o ovoj proceduri pisaćemo u nekom od sledećih brojeva.

Poslednji (a često i primarni) razlog je „zato što mi je dosadno i zato što mogu”, koji je možda jedan od najčešćih u geek zajednici, a koji i dovodi do pisanja ovakvih tekstova.

Koji god da je razlog u pitanju, treba imati u vidu to da postoje i određeni rizici koji se ogledaju u takozvanom brickovanju telefona, odnosno njegovom pretvaranju u lepo dizajnirani, reflektivni teg za papir koji košta nekoliko stotina evra. Ipak, pre nego što se uplašite i odustanete od cele procedure, treba naglasiti da je pravo, hardversko brikovanje telefona veoma teško postići i da se veoma retko dešava. Čak i u takvom slučaju, štetu je moguće ispraviti u servisu, uz novčanu nadoknadu. Softversko brikovanje nastalo upisivanjem pogrešnog ROM-a, nekim greškama i slično, u najvećem broju slučajeva ispravlja se vrlo lako – upisivanjem ispravnog ROM-a ili vraćanjem kopije (bekapa) originalnog ROM-a koju ste prethodno, naravno, napravili.

Kako?

Pošto smo vam zagolicali maštu, vreme je da objasnimo proceduru. U antičkoj praistoriji Androida, pre čak dve godine, procedura rutovanja podrazumevala je instaliranje Android SDK-a na kompjuter (SK 1/2010), povezivanje telefona na kompjuter preko USB kabla, uključivanje debugging režima na telefonu i kucanje komandi iz command prompta. Nagrada je bila dobijanje u konzoli simbola #, koji je označavao da smo dobili Super User privilegije. Root i dalje možete tako da dobijete, a možete na računaru da pokrenete i batch ili EXE fajl koji će sve odraditi umesto vas, ili čak da na telefon instalirate aplikaciju One click root. Kao što smo rekli, procedura će zavisiti od telefona.

Na pomenutom XDA forumu svi modeli telefona lepo su sortirani, a uputstva su detaljno obrađena. Procedura može da se svede na zamenu bootloadera, odnosno dela koji je zadužen za učitavanje ROM-a u memoriju. To je i jedini osetljivi deo procedure, jer ukoliko zamena bootloadera ne uspe, telefon neće funkcionisati. Ako pak imamo ispravan bootloader, a bilo koji drugi deo procedure ne uspe, iz bootloadera lako možemo da instaliramo novi ROM ili vratimo bekap starog. Problem koji može da se javi kod zamene bootloadera je da je on zaključan na telefonu, i to na način koji nije razbijen. Ni tada nije sve izgubljeno, jer se to ograničenje može ukloniti u servisu za 20-ak evra (recimo, na nekim HTC-ovim modelima potrebno je uraditi tzv. S-OFF uz pomoć spravice koja se zove XTC Clip), a onda se primenjuje uobičajena procedura rutovanja za taj telefon. Zamena bootloadera je proces koji donosi i dodatne prednosti, na primer instalaciju custom recoveryja (recimo, ClockworkMod Recovery ili Amon RA), iz kojeg je zatim moguće odraditi bekap kompletnog ROM-a, slično pravljenju ghost imagea na PC-ju. Vraćanjem bekapa, ukoliko niste zadovoljni custom ROM-om, na telefonu kao da se nije ništa desilo.

Opasnosti

Kao što smo napomenuli, rizici postoje. Najveći problem je potpuno onesposobljavanje telefona „ubijanjem” bootloadera i potreba da se plati servisu za vraćanje u funkcionalno stanje. Ako je bootloader ispravan, a postoji custom recovery, ne treba paničiti ukoliko se telefon ne butuje, jer su to greške koje mogu da se isprave ubacivanjem odgovarajućeg ROM-a. Možda najznačajniji razlog zašto telefon ne treba rutovati predstavlja gubljenje garancije. Telefonu koji je pod custom ROM-om i kojem se nešto dogodi u garantnom roku sigurno neće biti priznata garancija, jer mu je izmenjen softver. Zbog toga je rutovanje nešto čime možete da se pozabavite kada pomislite da vam je telefon dosadio i da treba da kupite novi. Uštedite pare tako što ćete ga rutovati, overklokovati i kastomizovati i dokažite da ste pravi geek. Samo, pamet u glavu. Pažljivo pročitajte uputstvo za rutovanje, a zatim ga pročitajte ponovo. Pogledajte i koje su probleme imali drugi korisnici i budite spremni za svaku situaciju. Tada ćete kroz postupak rutovanja proći zaista bezbolno.

Ivan ČABRILO