Google i francuski mediji

Kako Google pokušava da utiče na francusko javno mnjenje

Približili su nam se i francuski predsednički izbori, pa su internet koncerni odlučili da nije red da presede ovaj praznik demokratije, jer, jelte, postoji mogućnost da građani odaberu pogrešno (da glasaju protiv svojih interesa, što bi se reklo u određenim krugovima). To bi se internet korporacijama obilo o glavu, jer kako će onda uspostaviti totalni nadzor nad medijima i populacijom zarad sopstvenog profita? Pošto su neki ljudi, koje javnost iz nama neznanog razloga smatra pametnima, okrivili lažne vesti za (za njih) neočekivan rezultat američkih izbora, Google je odlučio da slična situacija ne bi smela da se ponovi na evropskom kontinentu. S tim ciljem, Googleov odsek za žurnalistiku Google News Lab udružio se sa starim partnerima iz First Draft News-a, organizacijom za istinu u medijima, kako bi stvorili CrossCheck, inicijativu koja obuhvata 17 medijskih kuća u Francuskoj, uključujući i Le Monde, France 24, BuzzFeed News, Global Visions i Libération. Hmm, na šta nas takav line-up podseća? Pa naravno, na partnere Fejsbukove inicijative za proveravanje činjenica. O BuzzFeedu ne treba mnogo govoriti, pogotovo posle skandala sa ruskim dosijeom, jer je svima jasno da su integritet (ako su ga i imali, jer je BuzzFeed ukrao ideju Crackedu i zaglupeo do kraja) trampili za ideologiju. France 24 važi za glasilo levog centra, kod Le Monda o bilo kakvom centrizmu nema ni govora, Global Visions je maltene glasilo Open Society fondacije iz čijih se donacija napaja, a Libération je, verovali ili ne, Žan-Pol Sartr lično osnovao kao marksističko glasilo 70-ih godina prošlog veka. 90-ih su ga preuzeli Rotšildi, što je kombinacija iz košmarnih snova Aleksa Džonsa.

Vidimo da su, kao i kod Fejsbukove inicijative, svi medijski partneri, najblaže rečeno, levo od centra. U zemlji iz koje potiče levo i desno u politici i u kojoj su desničari istorijski bili jednako ili više pismeni u odnosu na oponente, sad Google ne može da pronađe nijednu etabliranu medijsku kuću koja uživa poverenje građana sa desne strane političkog spektra. Google ih zapravo nije ni tražio, jer su, kao što smo na primeru samog Googlea već pokazali, internet korporacije agresivno krenule u socijalni inženjering sa ciljem preoblikovanja javnog mnjenja po njihovim ukusima, interesima i poslovnim potrebama.

Give it to me straight doc

Da nam je matični medij televizija, a ne novine, ovo bi išlo sa breaking news trakom, pošto smo u toku pripreme teksta saznali da je Google u pretragu uveo fact checking, u izvođenju naših starih znanaca i veoma pristrasnih „proveravača” činjenica – PolitiFacta i Snoopsa. Prilikom pretrage svakog kontroverznog upita, iznad rezultata pretrage (tamo gde stoje plaćeni rezultati, tačno vreme itd.) naći ćete presudu onih koji proveravaju činjenice. Nećemo opet objašnjavati zašto je to loše, jer smo to detaljno obrazložili u teksu o Fejsbukovom fact checkingu (SK 2/17). Dodaćemo samo da je za ova dva meseca u javnost izašao niz studija koje dokazuju pristrasnost svih fact check sajtova i medija, posebno PolitiFacta, koji na veoma perfidan način manipuliše rejtinzima iz političkih interesa.

Mi smo iz vlade i došli smo da pomognemo

Dok se na njihove kolege preko bare može računati da će se razbacivati Prvim amandmanom kad god se kolosalni internet servisi zaigraju Če Gevare u oblikovanju javnog mnjenja, evropski političari ne samo da ohrabruju cenzorsku delatnost internet korporacija, već im prete kaznama ako ne budu dovoljno ažurni u tome. Nemačka vlada je zapretila društvenim mrežama da će ih rebnuti za 50 miliona evra svaki put kad ne uklone lažne vesti i govor mržnje sa svojih stranica u roku od 24 sata. Zašto baš Nemci to rade, kad u Nemačkoj, za razliku od recimo Francuske ili SAD, nemaju ni populiste ni prave konzervativce koji mogu da se nadaju vlasti, teško je objasniti. Verovatno se to može pripisati nemačkoj temeljnosti u svemu, pa i u predupređivanju uspona ideološke opozicije. U svakom slučaju, nemački ministar pravde iz redova socijal-demokrata Hajko Mas, čini opasan presedan predlaganjem ovakvog zakona, pošto faktički prenosi sa sudova na internet konglomerate zadatak da definišu šta je govor mržnje. Pošto niko ne voli da plaća milionske kazne (a ni kratak rok ne pomaže), internet džinovi će olako vršiti cenzuru i time ugroziti slobodu govora u Nemačkoj. Govor mržnje će mutirati iz jasno definisane pravne kategorije u nekakvu vrstu prisilne implementacije najgoreg oblika političke korektnosti, pa će biti nemoguće povesti otvorenu diskusiju o, recimo, vezi migranata i kriminala, jer će zaposleni na društvenim mrežama ili, još gore, AI vođen algoritmima brisati sve za šta postoji šansa da neki sudija u Nemačkoj kaže da je govor mržnje.

Cui Bono?

Verovatno nema tu neke zavere u užem (ajkovskom) smislu, ali globalizacija i integrisanje ekonomija donosi basnoslovne količine love internacionalnoj kamarili koja se sastaje po kojekakvim samitima, grupama i komisijama. A ako anti-globalisti ne odgovaraju internacionalnim korporativnim interesima, ne odgovaraju ni evropskoj nomenklaturi i njenim saveznicima iz medija, koji su nakon Brexita u mentalnom stanju ranjene zveri, pa koriste sve metode kojima raspolažu kako bi sprečili eventualni trijumf Marin Le Pen (polako ih hvata panika i zbog uspona krajnjeg levičara i anti-globaliste Žan Luka Melanšona) i zaokret evropskog političkog kursa. Googleovo insistiranje na fact checkingu se odlično uklapa u priču ciljane propagande i kontrole javnog mnjenja, koja teži da se zaogrne plaštom istine i integriteta, dok je, u stvari, kao što bi rekao dr Jozef Asinski, poznati američki politikolog i mediolog, fact checking prikriveni nastavak politike putem novinarstva.

Srđan BRDAR