Teoretski, Wolfenstein u virtuelnoj realnosti zvuči kao nešto što nema šanse da omane. Druga igra ove sezone sa kultnim prefiksom Wolfenstein je još jedna fusnota u lepezi ove franšize gde se tamane nacisti u alternativnom vremenskom toku. Cyberpilot je, baš kao Youngblood, igra u kojoj se BJ Blašković pominje veoma, veoma usputno. Takođe, ovo je naslov koji ostavlja utisak igre koja kao da dolazi iz nekog drugog vremena, konkretno perioda kada je jedan kratki VR eksperiment još uvek mogao da se proda lakovernim ljudima kao kompletirana igra.

Ovoga puta bićete u čizmama neimenovanog novog kolačića u francuskom pokretu otpora, naslovnog pilota zaduženog da uzme džojstik u ruke i voza velike robote unaokolo. O priči se igra brine kao i lanjskom snegu, a i to nešto malo ekspozicije dobijaćete pre i posle misija, kada u kontrolnoj sobi popravljate sledeću metalnu grdosiju. Mutavi protagonista je inače vezan za stolicu, tako da je u pitanju „sedeće iskustvo”, kako to trenutno marketinški timovi popularno nazivaju. U praksi ovo znači da kretanje u igri nije previše „divlje” da napravi vrtoglavicu onima koji su tek nabavili PlayStation VR, Vive, ili neki treći VR komplet.

Pred vama će tako biti tri mehanizovane igračke: robo-džukac panzerhund koji bljuje vatru, dron za šunjanje i udaranje nacista strujom i, konačno, klasični mech sa lanserom raketa. Sa svakim ćete se družiti tačno po jednom, u zasebnim misijama i kratkom tutorijal nivou, te u finalu još jednom kada igra prebacuje kontrolu između njih i pokazuje vam kako bi mogla da izgleda jedna zabavna Wolfenstein VR kampanja. Naveli smo „bi mogla da izgleda”, jer te kampanje u ovoj igri nema, samo pomenutih nekoliko misija sa tutorijalima.

Kada jednom kompletirate igru i izvrti se odjavna špica, ostaćete u potpunom čudu, ali ne na pozitivan način. „Šta, to je to?” je prva stvar koja mi je prošla kroz glavu kada sam kompletirao Cyberpilot. Štaviše, ovo je prva VR igra koju sam prešao u jednoj sesiji koja je trajala kao celovečernji film. Devedeset (90) minuta, slovima i brojem, toliko će vam trajati druženje sa ovom igrom. Čak ni ne igrom u punom smislu, više tehničkim demoom, ili tutorijalom za neku igru koja je naglo otkazana, ali je nešto moralo da se naštampa na disk. Nemoguće je pobeći utisku da se upravo to desilo, da je neko u Zenimaxu zavrnuo slavinu kada se projekat tek razmahivao i kada su osnove gameplaya postavljene. Najbolji primer je upravo kraj igre koji ćemo vam ukratko predočiti pa preskočite ostatak pasusa ako ste zapravo planirali da nabavite igru: nakon što ste postali faca pokreta otpora i svojeručno pokokali hordu nacista, kreće odjavna špica. Međutim, špica dođe i prođe, ali vaš avatar i dalje sedi skljokan u sred polupane baze. Možete i dalje da pucate iz nekog razloga. Nit povratak na glavni meni, nit naznake da je tu fajront, čak ni glupavi „game over” ekran da se ispisao. Jako, jako čudan i neprofesionalan momenat.

Šta vam onda preostaje kada neminovno projurite kroz ovu igru? Ništa, zaista, sem da pokušavate da je pređete na većim nivoima težine, ako ste mazohista. Skaliranje po težinskim nivoima je stravično loše izvedeno, jer se povećava samo šteta koju vaši roboti primaju, te se postavlja pitanje da li je iko ovo uopšte testirao pre puštanja u prodaju. Popravljanje mecha podrazumeva da ste potpuno statični i bez pristupa oružju, „na izvol’te” svakome ko bi sasuo tonu i po olova u vašem pravcu. AI, iako veoma tupav što se tiče savladavanja prepreka, nema problema da vas snajpuje sa kraja arene, tako da se na svemu sem Normal igra pretvara ili u stalno gledanje u loading ekran, ili u sesije popravljanja mecha ispresecane sa par sekundi akcije. Igra je kao stvorena za nekakav score attack ili bonus VR misije (tutorijal pokazuje kako bi one izgledale), čime bi se makar malo produžila i zamaskirala potpuna linearnost nivoa. Sva četiri nivoa, to jest.

Kontrolna šema je, barem na PlayStation 4, jako nestandardna i čudna. Po nekoj navici, prvo sam odigrao Cyberpilot preko Move kontrolera, na kojima je pucanje veoma prirodno i nišanjenje se ne oslanja na položaj igračeve glave. Zato je voženje robota postavljeno na tastere leve palice umesto da se koristi žiroskop. Razumljivo je da je trebalo simulirati trapavost grdosije od nekoliko tona, ali to znači da strafe u stranu zahteva dva odvojena tastera, dok je kretanje unazad još jedan taster. Još blesavije, žiroskopom se dron pomera po vertikali, tako da je jasno da je mogla i ostala motorika tako da se izvede. Druga opcija je DualShock, kada vas očekuju standardne FPS kontrole i nišanjenje glavom, mada je u tom slučaju multitasking nezgodan jer npr. obe ruke pomerate kada lupate crveni taster. Ako ništa, igra barem izgleda odlično, sa hrpom finih efekata i velikih eksplozija. Sami kokpiti nemaju naročite detalje, pa nema odvraćanja pažnje od čiste akcije, dok u bazi imate priliku da čačkate poluge, dugmiće i još koješta. Sam osećaj u VR-u je odličan, a može se uključiti/isključiti podosta opcija koje pomažu pri smanjenju mučnine od kretanja. Oni sa čeličnim stomacima i puno VR iskustva tako imaju potpuno otključano okretanje i gašenje vinjete.

Wolfenstein: Cyberpilot nije bio prvi upliv Bethesde u VR, pa smo shodno tome očekivali i nešto znatno više od igre koja bi više imala smisla kao besplatni dodatak za igrače Youngblooda kao mali intro. Gledajući na ovaj proizvod kao na nešto što bi trebalo da „proda” masi igranje u virtuelnoj realnosti, ili bude ulazak u ovaj vid igranja, takođe je poraz – trunku skuplji Superhot VR to čini daleko impresivnije i pruža nemerljivo više zabave za uložen novac. Da se Cyberpilot pojavio kada se VR tehnologija tek ispilila, možda bi i dobio neku simpatiju, ovako je samo javna blamaža velikog studija.

Bojan JOVANOVIĆ