Kao da su reči iz kakvog Dikensovog romana oživele. Tmurne li varoši. Večita magla štošta skriva. Tinjaju usijane glave obespravljene sirotinje. U tmini, zlikovac ritualno ubija dok se u pozorištu kontroverzna izvedba sprema. San mi mori upokojeni Henry koji puno priča, a ništa ne kaže. Sugrađane ne razaznajem. Mračni su, mutni i čudni. Morison je bio u pravu – ljudi su čudni kada si stranac. Mada, ne znam ko je taj Morison, pošto je još uvek 19. vek. Šta li još ova magla skriva?

Na prvi pogled, teško je od meteorološke pojave primetiti išta zanimljivo u ovoj igri. U odelu ste trgovca koji je od nedavno preminulog prijatelja nasledio neke novce i u čije se mesto doselio. Dnevne dužnosti su da se u jednoj radnji kupi roba po ceni A, a onda da se u nekoj drugoj radnji ta roba proda po ceni B. Za slučaj da vam ekonomija nije jača strana – poželjno je da cena B bude veća od cene A. Spoznati unosnu rutu iziskuje vreme. Koliko god profit u početku bio jadan, a preprodaja dosadna, ne zanemarujte ovu aktivnost! Sa razlogom je upotrebljena fraza „dnevne dužnosti”, jer je glavni lik kilav i lenj, pa oko sedam-osam uveče mora kući da pajki, čime završava potez. Uvid u vremensko ograničenje obezbeđuje džepni sat u donjem levom uglu ekrana. Možete da ga ignorišete dok ne kolabirate, ali se u tom slučaju narednog dana budite srazmerno kasnije. Većina zadataka koje će vam stanovnici postavljati važe samo tog dana. Satnica je bitna i zbog radnog vremena lokala u gradu. Takođe, osvane li nedelja, većina njih će biti zatvorena.

Zbunjenost koju u startu delite sa protagonistom u skladu je sa narativnim tokom. Nije na keca najjasnije šta vam je činiti. Početni zadatak ove igre jeste da proniknete u razlog samoubistva vašeg prijatelja. Međutim, upoznavanje ulica i njenih stanovnika postepeno će otvarati nova pitanja, kojima ćete se uz trgovinu baviti. A Place For The Unwilling je jedna od onih avantura gde vođenjem dijaloga pletete priču prema svojoj volji. Tekst je kvalitetno i (veoma) iscrpno napisan. Po svoj prilici, strpljenje će u jednom trenutku izdati i najtemeljnije igrače, pa će taster ’S’ povremeno biti maltretiran u želji da se pređe na stvar. Teme koje tokom igre prožimaju većinu razgovora su klasni rat između sindikalaca (the unionist) i bogataša (stiffups), bizarna serijska ubistva i premijera „The King in Yellow” koja, kako se bliži, sve manje miriše na običnu predstavu. Uz to, brojni sagovornici su sarađivali sa vašim prijateljom dok nije naopako vezao kravatu, što može da bude povod za prisnije poznanstvo ili pak netrpeljivost. Diverzitet koji igra uspostavlja ovim premisama vredan je pohvale. Možete jurcati za svim zadacima ili ni za jednim. Zvanično se prikloniti ovoj strani u konfliktu, a činiti u interesu one druge. Obećati, pa ispaliti. Iako će relativno brzo biti istražen, grad je prepun vrata na koja se može pokucati i vremenom postaje svojevrsno open world okruženje.

Osim što razgovara, trguje i spava, glavni lik i šeta. To čini svuda i to čini sporo. Developeri su se u ovom segmentu ogrešili i o najstrpljivije igrače. Ulice su nedovoljno preprečene prilazima, a prečica je premalo. Da bi se stiglo iz jedne u drugu ulicu, uglavnom je neophodno prepešačiti je u celosti. Nemogućnost da se pusti korak dok prokleti sat neumitno otkucava, u tim situacijama ozbiljno tanji živce. Pored orijentacije, mapa grada na kojoj su ucrtane samo glavne ulice služi i da se uposli kočijaš. On će vas u zamenu za određeni iznos odbaciti do željene lokacije koju ste prethodno tabananjem otkrili. Cena zavisi od udaljenosti. Spiskate li novac, primera radi, na trke pacova (ha-ha, ko je toliko glup, autor ovih redova sigurno ne...), bićete primorani da praznih džepova hodate svuda i igra će postati ozbiljan mazohistički tretman. Otud je od presudne važnosti da ne zapostavljate trgovinu, koja vam je jedini izvor zarade. Iako vam je novac potreban kako biste uspešno izvršili ovaj ili onaj zadatak i napredovali u igri, teleport je neophodan luksuz koji ne treba sebi uskraćivati.

Ono što takođe kvari opšti utisak su šture informacije u opisima zadataka. Ako je šmek samo navesti prvo ime sagovornika do koga treba doći ili prostu lokaciju „park” u postavci gde je većina zadataka vremenski ograničeno, nek se šmek tera do vraga! Još jedna, delimična zamerka, tiče se kontrola. Za kretanje se koriste strelice, dok je za prizivanje inventara, aktivacije, dnevnika i mape predodređena WASD formacija. Pošto su nam ovi tasteri odavno navika, neminovno je da se pogreši pri igranju ili zapne pri navigaciji. Te četiri akcije se ionako nalaze u desnom uglu ekrana, te bi puka inverzija ovih grupacija umnogome olakšala posao, ali oni nisu podložni podešavanju.

Igre ovog žanra ne prezaju od upečatljive estetike, i APFU po tome ne zaostaje. Dvodimenzionalna, „crtana” grafika voštanim bojicama, prigodna je periodu koji želi da dočara. Vizuelno zanimljivo rešenje je dizajn nepoznatih prolaznika, koji su predstavljeni kao crni mutni oblaci. Negde se pri jurenju šmeka i preteralo. Tokom igre hodite mahom jednoličnim ulicama u kojima je lako izgubiti se. Sirotinjski kvart je nešto živopisniji, ali i dalje monoton. Ovo naročito nervira u početku, kada ne možete da priuštite zapregu.

Nedostatak zacrtane narativne strukture zasigurno će tokom igranja podizati jednu od obrva. Pitanje: „Kakva je ovo... ljudska balega (u 19. veku se tako govorilo)?”, prodefilovaće mozgom nekoliko puta. Kako se priča završava zavisi od vas, kao i kako je mogla da se završi. Upravo ovi faktori nepogrešivo golicaju maštu i teraju da sa nestrpljenjem dočekujete naredni dan, a možda i ponovo odigrate igru sa promešanim kartama. Nakon priznanja da je autor opisa slab na single player naslove, sledi preporuka ove specifične avanture koja uprkos nedostacima, može i te kako da razonodi.

Nikola JEVREMOVIĆ