Svi su mislili da je neuništiv. „Titanik”, remek-delo brodograditeljskog inženjerstva s početka dvadesetog veka u očima svakog čoveka toga doba izgledao je kao gospodar mora. Čelični gorostas koji je mogao da razvije brzinu od 23 čvora pri masi od skoro 47.000 tona i dužini od preko 280 m, bio je još jedan dokaz da je ljudska vrsta zahvaljujući rapidnom razvoju nauke i tehnike sve više počela da gospodari prirodom. Ali, ta ista priroda ponekad ume da uzme danak kada čovek to najmanje očekuje, i to najčešće zbog njegovih sopstvenih grešaka. Svi su mislili da je „Titanik” nepotopiv, pa ipak, njegovo prvo putovanje završilo se na dnu Atlantskog okeana odnoseći sa sobom preko 1500 ljudskih života.

Euforija oko filma „Titanik” Džejmsa Kamerona koja u poslednjih nekoliko meseci vlada svetom, a od skora i kod nas, ponovo je oživela interesovanje za najveću pomorsku tragediju svih vremena koja je i dan -danas, posle toliko godina, predmet kontroverznih rasprava i špekulacija o tome zašto se dogodilo to što se dogodilo, da li je sve moglo biti izbegnuto i ko su glavni krivci za nesreću. Po ostvarenoj zaradi i sa jedanaest osvojenih Oskara, Kameronov „Titanik” će verovatno postati najuspešniji film u istoriji svetske kinematografije. Želeći da na adekvatan način propratimo i projekciju filma u domaćim bioskopima, odlučili smo da ponešto kažemo o avanturi Titanic: Adventure out of Time firme „Cyberflix” koja je stara više od godinu dana. Naravno, to ne znači da je „Svet kompjutera” počeo da piše o igrama iz naftalina - u pitanju je izuzetak za koji postoji odgovarajući povod.

Ako se zna šta je zadesilo prekookeanski putnički brod kompanije „White Star Line” tog 15. aprila 1912. godine, lako bi se moglo pomisliti da je cilj istoimene avanture herojski spasiti brod od propasti. Radnja Titanica se, međutim, može okarakterisati kao špijunsko-politički triler inspirisan događajima koji su prethodili Prvom svetskom ratu. To što je za mesto događanja odabran „Titanik” ima više simbolički nego suštinski značaj, jer igrač ni na koji način ne može da utiče na sudbinu broda - on će potonuti ma kako se radnja odvijala. Glavni junak igre je britanski špijun koji se po naređenju svoje vlade u poslednjem trenutku ukrcava na „Titanik” sa zadatkom da prati kretanje stanovitog pukovnika Zajtela čija je osnovna delatnost trgovina oružjem. Već posle nekoliko sati putovanja ispostaviće se da Zajtel posluje sa Srbima (očito smo mirođija u svakoj čorbi) kojima je oružje neophodno da bi se suprotstavili Austro-ugarskoj dominaciji. Tri predmeta (skupocena knjiga, umetnička slika i notes) biće ključni za razotkrivanje svih pojedinosti međunarodne afere u koju je uključen iznenađujuće veliki broj putnika. Dakle, kao i u slučaju filma, igra Titanic je fikcija smeštena u okruženje stvarnih istorijskih događaja.

Titanic se uslovno može podeliti na dva dela. Prvi deo igre je klasična avanutra u prvom licu koja kombinuje avanturističke i logičke probleme. Njegova najznačajnija karakteristika je nelinearnost. Igrač traga za tri predmeta koje smo pomenuli, s tim što istovremeno ima priliku i da se pozabavi problemima koji nisu ključni za rešenje igre (traganje za nestalom bebom, razvijanje fotografija itd.), ali doprinose njenoj složenosti i podižu atmosferu na još viši nivo. Takođe, prva polovina avanture napravljena je tako da samo pravilno izvedena radnja pomera njen interni časovnik unapred. Postoji, doduše, nekoliko mesta gde je potrebno reagovati u realnom vremenu, ali se eventualno zakašnjenje uvek može nadoknaditi na drugi način. Od momenta kada „Titanik” udari u ledeni breg nastupa drugi deo igre. Brod polako počinje da tone, tako da igrač ima na raspolaganju ograničeno vreme za okončanje svoje misije. Svaki uzaludno protraćeni minut povećava šanse da se na kraju nađete među putnicima koji nisu uspeli da se dokopaju spasilačkih čamaca. Inače, brod se može napustiti samo uz posedovanje sva tri ključna predmeta.

Velika vrednost ove avanture leži u autentičnosti prikazanog prostora kroz koji se igrač kreće. Koristeći originalne fotografije „Titanika” i kopije planova svih prostorija, autori su na dokumentaristički način dočarali glamur luksuznih holova, sala i kabina prve klase, ali i mračnu atmosferu mašinskih hala, kotlarnica i prostorija za osoblje. Ako ste do ovog trenutka odgledali film „Titanik”, primetićete da između filmskih kadrova i scena iz ove igre nema nikakve razlike. Stolice, lampe, žardinjere i slično stoje tačno na mestima gde su se nalazile i na pravom „Titaniku”, boje i dezeni zidova i nameštaja ne razlikuju se od originalnih, a posada je obučena u uniforme kakve su se zaista nosile u to vreme. Podjednako uverljivo izgledaju i animacije koje prikazuju haos koji je zavladao kada je brod počeo da tone. U toku drugog dela igre ove animacije se emituju u određenim vremenskim razmacima i tako orjentaciono pokazuju igraču koliko mu je vremena ostalo. Šteta je jedino što je Titanic renderovan u 256 boja, pa se prelazi između njih jasno uočavaju, i što je pomeranje kroz prostor kvazikontinualno i neprirodno brzo (naročito pri obrtanju oko spostvene ose). No, to je u neku ruku i razumljivo s obzirom na starost igre.

I zaista, šta bi bilo, kad bi bilo? Da li bi istorija imala drugačiji tok da su se na „Titaniku” odigrali događaji opisani u ovoj avanturi? Da li bi se prestolonaslednik Franc Ferdinand mirno provozao ulicama Sarajeva otpozdravljujući oduševljenoj masi u kojoj bi se nalazio Gavrilo Princip? Da li bi Rusija danas bila najmoćnija carevina na svetu, a komunizam odavno zaboravljena utopija? Da li bi jedan nemački moler i slikar amater po imenu Adolf Hitler postao slavan umetnik zahvaljujući činjenici što je upravo njegova slika slučajno preživela brodolom? Odigrajte Titanic i saznaćete odgovore na ova i mnoga druga pitanja.

Slobodan MACEDONIĆ