Uspešnoj realizaciji svake FRP igre uvek prethodi mukotrpan posao kreiranja sveta u kome će se radnja odvijati i detaljna razrada svih mogućih pravila bez kojih bi igranje bilo nemoguće. Kada se jednom ovaj složeni posao okonča, onda pravljenje novih igara u već stvorenom svetu predstavlja daleko lakši zadatak. Zemlja Tamriel, njena istorija, geografske i demografske karakteristike, nastale su kao plod mašte tima ljudi u firmi „Bethesda Softworks” za potrebe njihove prve FRP igre The Elder Scrolls: Arena. Dve godine kasnije (krajem 96.) pojavio se nastavak po imenu The Elder Scrolls: Daggerfall, a sada smo u prilici da vam predstavimo još jednu igru iz ove serije, Battlespire. Važno je, međutim, istaći da Battlespire nije direktni nastavak Daggerfalla (nastavak će se zvati Morrowind i očekuje se krajem ove godine), već da predstavlja prvu igru iz novog ciklusa Elder Scrolls Legends. Takođe, u „Bethesdi” se već uveliko priprema arkadna avanutra Redguard koja će promovisati i treći ciklus: Elder Scrolls Adventures.

Legenda o tvrđavi „Battlespire” govori o ratniku nepoznatog porekla koji u potrazi za devojkom po imenu Vatasha Trenelle dolazi u Tamriel i saznaje da je gospodar svih dedri, izvesni Mehrunes Dagon, zahvaljujući savezu sa svojim dojučerašnjim neprijateljima, uspeo da osvoji tvrđavu koja je vekovima bila škola i dom za najslavnije borbene čarobnjake (battlemages) Tamriela. Čuvši da je Vatasha viđena u okolini portala koji vodi u unutrašnjost tvrđave, mladić bez mnogo razmišljanja odlučuje da poseti Dagona ne shvatajući da će njegov postupak biti protumačen kao neprijateljski gest.

Između Arene i Daggerfalla sa jedne, i Battlespirea sa druge strane, razlike nisu samo formalne prirode u smislu kom ciklusu pripada koja igra, već su, na određenim poljima, čak i suštinskog karaktera. Za razliku od klasičnih Elder Scrolls igara koje su pokrivale velika prostranstva zemlje Tamriel i tražile od igrača da istraži brojne gradove i sela, zamkove, katakombe i sl., Battlespire se odvija na relativno malom prostoru, tačnije, unutar i oko zidina istoimene lebdeće tvrđave koja je prepuna raznih iznenađenja (npr. posebno dizajniran poligon namenjen lovu na ljude). Igra je podeljena na sedam nivoa koji se moraju preći tačno definisanim redosledom bez mogućnosti povratka na prethonde nivoe. Zahvaljujući svojoj linearnoj strukturi, Battlespire mnogo više liči na neku Doomoliku igru sa fantazijskom tematikom nego na klasično FRP ostvarenje. Ipak, s obzirom da svaki nivo sadrži veliki broj prilično komplikovanih problema i zagonetki koje traže odgovor na engleskom jeziku, i da osobine lika (sposobnosti i veštine) izrazito utiču na način vođenja borbi i na njegovo ponašanje u različitim situacijama (skakanje, plivanje, penjanje itd.), ne može se zanemariti FRP katakter ove igre.

„Bethesdini” proizvodi su na tehničkom planu uvek pomalo kaskali za proizvodima konkurentskih firmi. Setimo se samo Daggerfalla koji je podržavao isključivo nisku rezoluciju u vreme kada je rezolucija 640 x 480 odavno bila opšteprihvaćen standard. Ni Battlespire nije izuzetak po pitanju tehničke inferiornosti u odnosu na savremene 3D igre, mada se mora priznati da jaz sada nije tako dubok kao u slučaju Daggerfalla. Pohvalno je svakako to što Battlespire radi u SVGA modu (tragično bi bilo da je drugačije), ali zato mračni tonovi zelene i braon boje koji predstavljaju 95% svih korišćenih boja u igri, te prilično grubo nacrtani protivnici u dve dimenzije, čine grafiku jednoličnom, neatraktivnom, pa čak i odbojnom ako se ona uporedi sa onim što nude Quake 2, Hexen II, pa čak i Lands of Lore 2, koga smo, inače, i ovako kritikovali zbog njegovog zastarelog 3D engina. Situacija bi bila daleko bolja da igra podržava 3D kartice, ili barem Direct 3D akceleraciju, ali u „Bethesdi” kažu da za tako nešto nema potrebe (?), te da se „patch” fajl ne planira.

Ono što Battlespire, međutim, ima, a ostale FRP igre (ako izuzmemo specijalne slučajeve poput Ultime On-Line) nemaju jeste multiplayer opcija. To je praktično još jedan dokaz u prilog tvrdnji da je ova igra na granici između Doomačine i FRP-a. „Deathmatch”, „cooperative” i „team vs. team” nivoi su dizajnirani sa posebnom pažnjom i ravnopravno stoje uz „Single player” mod igre, što samo doprinosi njenom kvalitetu.

Upravljački interfejs je element igre kojeg moramo ozbiljno iskritikovati. Nasuprot ustaljenom načinu upravljanja likom koji je do sada ko zna koliko puta uspešno primenjen kod 3D igara, u Battlespireu se koristi originalnan, ali relativno nepraktičan metod koji podrazumeva korišćenje kursorskih tastera za pomeranje napred-nazad i postrance, te upotrebu miša za obrtanje oko sopstvene ose i podizanje i spuštanje pogleda. Ne bi u tome bilo ničega lošeg (uostalom, mnogi ljudi igraju Doomolike igre na opisani način), da ponekad nije potrebno pokupiti ili pomeriti neki predmet, popričati sa nekim likom i sl. U tom slučaju najpre je neophodno pritisnuti i držati taster ‘Enter’ da bi se mišu dodelila njegova prirodna funkcija (pomeranje kursora po ekranu), a zatim izvršiti željenu radnju (selekciju) levim tasterom miša. Konfuzija nastaje pogotovu u onim slučajevima kada je potrebno uraditi nešto značajno, a u blizini se nalaze protivnici spremni za napad. Ukoliko vam se, recimo, desi da vam neprijatelj izbije oružje iz ruku, najčešće jedini način za preživaljavanje jeste beg, jer dok vi spustite pogled, pozovete kursor, naciljate oružje koje leži na zemlji, osposobite ga za upotrebu i ponovo pogledate u pravcu protivnika, on vas za to vreme X puta može dotući. Posle nekoliko časova provedenih uz igru čovek se postepeno navikne na ovakav upravljački interfejs, no, njegova nepraktičnost uvek može biti uzrok problema.

Battlespire nije ni originalna ni posebno kvalitetna igra, ali je ne treba tek tako odbaciti. Pasionirani igrači FRP-ova mogu naći sebe u ovoj avanturi, dok ostalima preporučujemo da je zaobiđu.

Slobodan MACEDONIĆ