Igra Kingpin firme „Xatrix” bazirana je na engineu Quakea 2 i jedna je od najkontraverznijih Doomačina u novijoj istoriji žanra. Budući da se radi o kompjuterskoj igri, po definiciji namenjenoj deci i omladini, količina sadržaja „za odrasle i mentalno neizbalansirane” kojom igra obiluje nameće najmanje jedno višeslojno pitanje: Koji su autorski motivi (sem zarade) uzrokovali ovako široki i šareni izlet u svet urbanog zapadnog ludila i da li takav proizvod ima smisla nazivati „zabavnim softverom”?. Kakva „besna” deca će uživati u njemu?

Gotovo sve igre danas (sem sportova i logičkih naslova) bazirane su na nekom nasilju, koje je manje-više u funkciji radnje i koga retko ko smatra za spektakularnu novost vrednu neke posebne pažnje. Ali, nasilje na koje ćete naleteti u Kinpinu poseduje neki perverzni, samodovoljni predznak koji zatvara krug uzroka i posledice, čineći da zlo i gadost postanu svrha po sebi. Pri tome ne mislimo samo na klasične oblike „ubojnih” momenata (otkidanje glave crncu hicem iz sačmarice i uobičajeni oblici raketiranja, mitraljiranja i spaljivanja protivnika), već i na količinu psovki i kletvi koje će vas pratiti od samog početka. Bukvalno svaki susret sa pozitivnim ili negativnim karakterima u igri počinje i završava se pominjanjem najkorišćenijeg glagola uličnih propalica u Americi. Uostalom, probajte da zamislite svađu lokalnih dizelaša prevedenu na engleski i umnoženu u 1000 primeraka. Jedna od tipičnih scena je, recimo, ulična svađa crnca sa devojkom; kada mu priđete, on počinje da urla „Don’t you talking to my bitch, fu****”; razbijate mu glavu, idete dalje... Ovakve situacije se ponavljaju kroz celu igru. Recimo, kamiondžiji „zahvaljujete” na prevozu kratkim rafalom u prsa... itd.

Kao što se može zaključiti, inspiracija za okruženje u igri nije nimalo naivna – alternativna stvarnost američkih predgrađa gde su smrt, kriminal i prostitucija sasvim uobičajene pojave. Tim svetom caruje Kingpin (mafijaški bos koji jako podseća na lik iz Tarantinovih „Petparačkih priča”), kome ste vi iz neznanih razloga stali na žulj, pa je naredio svojim momcima da vas unakaze i ostave u mračnom ćošku. Krećete u osvetu, sa dodatnom namerom preuzimanja profitabilnog podzemnog carstva za sebe.

Ako zanemarimo sadržaj i razradu, sa čisto tehničke strane igri se malo šta može zameriti. Koncepcijski, Kingpin je trebao da bude (bar je tako reklamiran) mešavina FRP-a i pucačine u prvom licu, žanrovski hibrid koji bi zasenio Half-Life. Nažalost, od FRP elemenata postoji samo puki rudiment, koji se svodi na dva načina za obraćanje neutralnim karakterima u igri: možete im se „pozitivno” obratiti, ili krenuti sa psovkama i provociranjem (i izazvati sukob sa istim). Neki likovi poseduju korisne informacije, od nekih možete dobiti zadatak (ti sub-questovi su najčešće obavezni za prelazak u sledeću celinu igre), a neki vam se za određenu sumu mogu pridružiti, čime borbe sa mnogobrojnim protivnicima postaju kudikamo lakše. Manipulacija saborcima je takođe pojednostavljena (možete im izdati svega dva naređenja: da vas prate i da ostanu tu gde jesu, što je u principu primenjljivo samo za navlačenje protivnika u zasedu).

Protivnici (i ostali likovi) dolaze u četiri osnovna muško-ženska oblika, ali je raznovrsnost kostima tolika da ćete retko naletati na identične „primerke”. Za pohvalu je prvi put viđeno dinamičko teksturiranje povreda, kada će zlotvori krvariti tačno na onim mestima na kojima su pogođeni (količina „krvavih” tekstura zavisi i od vrste oružja kojim su pogođeni, kao i od intenziteta izrešetanosti). Dinamički model štete se tu ne završava: kao i u Sinu, i protivnici u Kingpinu sasvim drugačije reaguju na pogodak u glavu u odnosu na ostale delove tela...

Grafički, igra je pravi praznik za oči. Iako je bazirana na engineu Quakea 2, isti je (kvalitativno) modifikovan do neprepoznatljivosti. Pastelna okruženja predgrađa u stanju raspadanja, ambijenti barova, luke i čeličane jednostavno nemaju konkurenciju među sličnim igrama. Hipersložene teksture terena i zgrada, u kombinaciji sa gotovo živim (dinamičkim) licima ljudi koje ćete sretati po ko zna koji put pomeraju granicu vizuelne dopadljivosti. Dodajte tome i sasvim odgovarajući zvuk (uz tri pesme koje je potpisao Cypress Hill) i „gangsta” doživljaj će biti potpun.

Problematične sadržaje delimično možete da izbegnete izborom svojevrsne „dečje” instalacije, kada će svi eksplicitni izrazi u igri biti zamenjeni jednim „biiip”. Naravno, vašeg malog sestrića ništa neće sprečiti da se odluči za „adult” varijantu igre, pogotovo kad kroz kvazi-upozorenja o štetnom sadržaju nasluti taj divni ukus zabranjenog voća...

Miodrag KUZMANOVIĆ