„Naučna fantastika je potraga za definicijom čoveka i njegovog položaja u Univerzumu, koja bi trebala da izrazi naše napredno, ali konfuzno znanje.”
Brian Aldiss, „Billion Year Sphere”, 1973.

Igrajući kompjuterske igre bezbroj puta bili smo u prilici da sagledamo najrazličitije vizije budućnosti, većinom mračne i pesimistične, koje predviđaju apokalipsu i propast Zemlje i čovečanstva.

DroneZ u tom smislu ne predstavlja izuzetak - štaviše, scenario igre neodoljivo podseća na priču iz filmskog hita „Matrix”. U budućnosti, nivo zagađenja atmosfere postao je tako visok da su ljudi prestali da izlaze iz svojih domova. Socijalni kontakti ograničili su se na virtuelni prostor sajber svemira, trodimenzionalnu mrežu linkova s neograničenom propusnom moći. Vremenom, ljudi su potpuno zaboravili na postojanje fizičkog sveta, prepustivši se kompletno životu i veštačkoj realnosti. Istovremeno, veštačka inteligencija počela je da preuzima dominaciju nad planetom, a na kraju i nad samim ljudima koji su tako postali robovi sopstvenih mašina. Retki pojedinci postali su svesni činjenice da su iskorišćavani i silom održavani u Mreži i ubrzo su došli u dodir sa hakerima, jedinim ljudima koji su svoju egzistenciju održali u fizičkom svetu, ali nisu sposobni da se bore protiv mašina bez pomoći iznutra. Tu nastupa probuđeni građanin koji je postao svestan svog položaja u virtuelnom svetu, spreman da uz pomoć hakera iz spoljnog sveta oslobodi čovečanstvo ropstva.

Borba s veštačkom inteligencijom svodi se na putovanje kroz zatvorene prostorije sajberspejsa, izbegavanje zamki i uništavanje raznovrsnih kreatura, sve uz pomoć uputstava koje šalju hakeri. Igra bi se u najkraćem mogla opisati kao 3D akciona platforma u kojoj se glavni junak bori protiv odbrambenih sistema Mreže i sakuplja štitove, oružja i alate koji će hakerima omogućiti da „provale” sigurnosne sisteme. Pogled je iz trećeg lica, pri čemu je položaj kamere fiksiran, a pokreti glavnog junaka znatno ograničeni, delom i automatizovani. Upravljanje se obavlja kursorskim tasterima, dok se skokovi s platforme na platformu izvode bez učešća igrača (dovoljno je samo približiti se ivici platforme). Mišem se vrši usmeravanje laserskog trakcionog zraka kojim se sakupljaju dodaci i energija, raspoređeni na zidovima prostorija. Pucanje se izvodi pritiskom na levo dugme miša, a duži pritisak povećava snagu oružja ili aktivira sekundarno oružje, ako postoji u inventaru. Desnim dugmetom aktivira se energetski štit čije je dejstvo kratkotrajno jer brzo crpi energiju (tzv. ZNRG resurs, koji se koristi i za napajanje oružja).

Pre svakog nivoa haker će vam dati osnovna uputstva koja je veoma teško pročitati jer se tekst brzo ispisuje i preterano je zamućen (kao na fliper mašinama). Kretanje po platformama u početku će vas toliko zbuniti da ćete biti lak plen za protivnike i brojne zamke koje vrebaju na svakom koraku.

Za uspešan prelazak nivoa neophodno je imati dobre reflekse i savršenu koordinaciju pokreta, jer u isto vreme treba biti u pokretu i precizno nišaniti. Za sticanje takve veštine neophodna je vežba i mnogo strpljenja, o čemu bi temperamentniji igrači trebalo da vode računa.

DroneZ pokreće nFiniteFX grafički engine nove generacije, prvi takve vrste koji koristi prednosti novih GeForce 3 kartica. Pre svega, to su veliki broj poligona koji obezbeđuju visoku detaljnost objekata i okoline, četiri jedinice za teksturiranje za vrhunske vizuelne efekte, nove metode senčenja, specijalan sistem iluminacije i modeliranja koji koristi vertex rutine itd. Retki srećnici koji su bili u situaciji da odvoje brdo novca za GeForce 3 zaista će uživati u grafici jedinstvenog kvaliteta. Na starijim akceleratorima igra ne izgleda spektakularno, mada većih zamerki nema. Zvučna podloga je solidna, a kvalitetom se ističe uvodna muzika, koja pored dobrih instrumentala ima i sjajan muški vokal. Multiplayer opcija, o kojoj se šuškalo u nekim najavama, ne postoji u ovoj verziji, a da li će se eventualno pojaviti u nekoj zakrpi još se ne zna.

DroneZ je neobična igra koja će možda naići na otpor među igračima naviknutim na klasične platformske igre. Ograničenost pokreta, rigidna kamera i neophodno strpljenje bude sumnju da će igra postići veći uspeh. S druge strane, biće sigurno i onih koji će originalnost koncepta staviti iznad pomenutih nedostataka i uživati u borbi protiv odmetnutih kompjutera.

Gradimir JOKSIMOVIĆ