Pre 1992. godine pojam kompjuterske pucačine podrazumevao je horizontalni ili vertikalno skrolujući SF shooter, generičku laser makljažu bez pretenzija za razlikovanjem od žanrovskih perjanica tipa R-type i Xenon. Bio je to maksimum onoga što je tada dominantna Amiga mogla da pruži. Sazrevanje ideje o nečem novom, uz svest o limitiranosti dotične platforme artikulisao je tada potpuno nepoznati „id Software” kreirajući igru koja je komjuterski svet okrenula naglavačke. Wolfenstein 3D doneo je treću dimenziju u svet virtuelnog napucavanja stavljajući tačku na istorijsku prevlast 16-bitnih kućnih računara. Do tada poznat po Princu iz Persije, PC je preko noći postao dominantna igračka platforma, okruženje koje je ukinulo stare i stvorilo nove žanrove, uobličavajući pojam kompjuterske zabave koji danas poznajemo.

Devet godina posle, novi Wolfenstein je ugledao svetlost dana. Mnogo više od prostog rimejka, u pitanju je svedočanstvo o superbrzoj evoluciji pojma kvalitetne igre. Radi podsećanja, iskopali smo Wolfenstein 3D sa stare kompilacije: prosto je neverovatno koliko bazično VGA puškaranje, krici i eksplozije iz bipera i potraga za ključevima danas izgledaju anahrono.

Jedini zajednički sadržalac starog i novog je protagonista, B. J. Blazkowicz, saveznički komandos koji je jednom utekao Švabama. Po drugi put je postao zarobljenik ukletog zamka. Sada je njegova agenda i prateća priča koja opravdava vašu jurnjavu i roštiljanje mnogo bogatija. Kao operativac OSA (Office of Secret Actions – preteča CIA) poslat je sa kolegom da izvidi neuobičajeno živu aktivnost oko stare utvrde. Naravno, obojica bivaju zarobljeni, bačeni u lance i mučeni. Blaškovićev kolega umire na operacionom stolu ludog nemačkog naučnika, a naš B. J., zeznuvši stražara, uspeva da se domogne slobode...

Odiseja koja objedinjuje akcione, okultno-fantastične i istraživačko-roštiljacione elemente počinje tek tada. Kroz sedam velikih celina (operacija), izdeljenih na ukupno 27 nivoa naš junak će otkriti supertajni Gebelsov plan za uskrsnuće magijski zatočenog princa srednjovekovne Nemačke (Hajnriha I), osujetiti planove za stvaranje übersoldata (nemačkog vojnika-kiborga), upadati u istraživačke komplekse, raketne baze, podzemne kripte i mnoge druge živopisne lokacije.

Igra ima samo tri mane: suviše je kratka (20 sati); Nemci govore engleski; nema prave identifikacije s glavnim junakom. B. J. Blašković je mutav kao Gordon Frimen, odnosno, ne progovara ni reč! Onaj ko je igrao No one Lives Forever zna koliko izgrađeni likovi doprinose atmosferi.

Engine koji pokreće Return to Castle Wolfenstein je modifikovana verzija onog iz Quake 3 Arene, koji se od starog Q3 enginea razlkuje po skeletalnoj animaciji i dinamičkim svetlima. Velika kreativna sloboda koju isti dozvoljava odgovorna je za fantastičnu grafiku, nekoliko potpuno različitih okruženja (enterijeri i eksterijeri su ravnopravno dobri) i veoma uverljivo animirane neprijatelje. Raznovrsnost neprijatelja i AI zaslužuju sve pohvale. Od desetak vrsta nemačkih vojnika, gotovo svaki se ponaša drugačije, koristi odgovarajuću taktiku prema oružju kojim raspolaže i gotovo nikad bezglavo ne srlja pred vašu mušicu. Raspon individualnih sposobnosti oponenata umnogome zavisi od klase i roda. Kada vas na kraju poslednjeg segmenta baze nemačkih mlaznih lovaca zaskoče precizni i lukavi padobranci, zažalićete za gomilom mašingever-trupera koje ste kosili kao ječam. Posebna poslastica su zgodne pripadnice elitnog obezbeđenja Helge fon Bulov i Marijane Blavacki (visokih oficira okultnog korpusa) koje će vas stavljati na prave muke. Veoma su precizne, gotovo uvek vas čekaju u zasedi, koristeći timsku taktiku i svaki raspoloživi zaklon. Naravno, okultna tematika igre podrazumeva i gomilu zombija, kostura i drugih natprirodnih karakondžula, čiji je AI sasvim u skladu sa statusom leša koji se raspada (sa izuzetkom kostura koji umešno koriste štit).

Iako je RtCW kratak u single varijanti, multiplayer komponenta će vas sigurno mesecima vezati za stolicu u lokalnoj igračnici (s obzirom da nemate originalni CD key, od igranja na Internetu nema ničega). Fenomenalni timski modovi, koji sadržinski i konceptualno daleko prevazilaze puki deathmatch i CTF, ispali su pun pogodak, a gradiranje vojnika po klasama čine timsku koordinaciju neophodnom. Na primer, jedino standardni vojnik može da koristi kompletan arsenal, ali nije u stanju da postavlja i razminira eksploziv (što je cilj u nekim modovima), zbog čega će timu biti potreban inženjerac. Poručnik i sanitetlija su likovi za podršku: prvi će vas snabdevati municijom, a drugi obnavljati zdravlje. Fenomenalno urađene mape (naročito plaža u Normandiji), uz opaku zaraznost koja daleko prevazilazi čak i multiplayer-only naslove (Tribes 2, na primer) nateraće vas na duge noćne sesije s prijateljima u zadimljenoj LAN-arenici.

Kompletirajte single player kampanju, sakupite ekipu, saberite 1000 dinara, kažite gazdi da zaključa lokal i ne pušta klince i grčke studente do zore i započnite roštiljadu. Teško je zamisliti kvalitetniji utrošak slobodnog vremena.

Miodrag KUZMANOVIĆ