Već punih deset godina francuska kompanija „Cryo Interactive” predstavlja vodećeg evropskog proizvođača kompjuterskih avantura. Zahvaljujući neobičnoj istrajnosti njenih čelnika, uspela je da opstane u nimalo ružičastim vremenima kada su mnoge druge firme poklekle pred činjenicom da popularnost avanturističkih igara iz dana u dan jenjava. „Cryo” je do sada objavio veliki broj kvalitetnih igara, ali je tek ponekoj pošlo za rukom da postigne komercijalni uspeh koji je svrstava u red hitova. Pored svima poznatog Megaracea koji je upravo dobio treći nastavak, najveću popularnost postigao je Atlantis: The Lost Tales, pravi biser među avanturama, koji je zahvaljujući izuzetnom scenariju, specifičnom izvođenju i, čak i po današnjim merilima, prelepoj grafici prosto zasenio konkurenciju 1997. godine i nakratko povratio žanr iz učmalosti u koju je već tada počeo da upada. Na bazi Atlantisa, odnosno njegovog grafičkog enginea zvanog „Omni 3D”, nastao je čitav niz igara, na kojima su neke druge firme, poput slovenačkog „Arxel Tribea”, izgradile svoje ime.

Sredinom 1999. godine „Cryo” je predstavio nastavak svoje najbolje avanture, međutim turbulentna situacija u kojoj se u to vreme našla naša zemlja uslovila je da neke kompjuterske igre nikada ne stignu na ove prostore, pa tako ni Atlantis 2.

Za sve koji su uživali u originalnoj igri, prilično razočaranje biće činjenica da Atlantis 3 u narativnom pogledu nema nikakve veze s prethodnim nastavcima. Prelepa legenda o Setu i njegovim pokušajima da stane na put neizbežnoj propasti slavne civilizacije, ustupila je mesto nadrealističkoj priči o devojci arheologu (samo joj fale kratke pantalonice i konjski rep, pa bi plagijat bio potpun), koja 2020. godine, nakon dugotrajnih istraživanja, otkriva zabačenu pustinjsku lokaciju koja navodno krije tajnu nestale Atlantide. Nakon dolaska na lice mesta, ona će naći portal, nalik na onaj iz filma „Zvezdana kapija” koji će je povesti na putovanje kroz vreme u kome se realnost, mašta i snovi međusobno prepliću.

Fizički izgled glavne junakinje dizajniran je po uzoru na Kjaru Mastrojani (Chiara Mastroianni), kćerku čuvenog francusko–italijanskog glumačkog para Katrin Denev i Marčela Mastrojanija. Pored toga, ona se svojski potrudila da svoje drugo, kompjutersko „ja” učini što prirodnijim, pa je radila i nahsinhronizaciju za francusku, italijansku i englesku verziju igre. Jeste da ova poslednja ponekad zvuči kao epizoda serije „Alo, alo”, ali se Mastrojanijevoj to može oprostiti; engleski jezik s francuskim akcentom deluje baš simpatično.

Ako su mislili da će pukim oslanjanjem na staru slavu i angažovanjem jednog zvučnog imena u glumačkoj podeli uspeti da Atlantisu udanhu novi život, „Cryovci” su se gadno preračunali. Atlantis 3 je, generalno gledano, slaba igra čiji je osnovni problem nedovoljno razrađena i nepovezana priča, kojom će biti zbunjeni i najverziraniji avanturisti, ionako naviknuti na krajnje čudne zaplete i opskurne probleme. Bazičnoj strukturi igre, praktično identičnoj serijalu Myst, nema se šta zameriti: četiri vremenska razdoblja (preistorijsko doba, drevni Egipat, srednjovekovni Bagdad i mitska Šambala) povezana su preko pomenutog portala i moraju se preći manje–više striktnim redosledom. Međutim, nedostatak kreativnosti u procesu pisanja scenarija, koji se pre svega ogleda u totalnom udaljavanju od osnovne teme (Atlantida se pominje u dva–tri navrata, onako informativno), doveo je, najčešće do nelogičnih problema koji se rešavaju čistom probom. Jedino bagdadska epizoda, u kojoj glavna junakinja ulazi u lik Šeherezade, prepričavajući kalifu avanture prevejanog lopova koji pokušava da se domogne crne ruže, koliko–toliko odiše atmosferom originala, mada i dalje ostaje pitanje u kakvoj su vezi bagdadski lopov i izgubljena civilizacija. Sa avanturističkog stanovišta, Atlantis 3 je prazna i besmislena igra.

Ključno dostignuće na tehničkom planu odnosi se na mogućnost podizanja grafičke rezolucije čak do 1024 x 768 u punom koloru. Ne bi to bilo ništa novo da Atlantis 3 pokreće neki od aktuelnih „3D enginea”, a ne „Omni 3D”, koji je godinama bio „zaključan” na 640 x 480. Ova novina donela je bitmapiranu grafiku nesvakidašnje lepote, bez upotrebe bilo kakvih akceleratorskih funkcija. To znači da igra koristi sirovu procesorsku snagu, pa je za glatko igranje u najvišoj rezoluciji potrebna daleko veća brzina od preporučljive (prema našem iskustvu, skoro duplo veća). Blaga zamućenost grafike posledica je namerno izvedenog omekšavanja čija opravdanost dolazi do izražaja kod velikih monitora. Nažalost, kontinualne animacije kretanja, jedan od glavnih aduta prvog Atlantisa, ovde su izostale, ne računajući nekoliko početnih lokacija.

„Prelazak s konja na magarca” – tako se može opisati evolutivni put koji je Atlantis prešao od svojih početaka do danas. Nasilno isforsirani nastavak, nastao kao produkt loše ideje praćene slabim scenarijem, pokazao se kao promašaj koji je potpuno nepotrebno bacio senku na prethodnu igru. Onima koji nisu videli originalni Atlantis, ova avantura možda će nešto i značiti. Pravim sladokuscima uspeće da izmami jedino kiseli osmeh.

Slobodan MACEDONIĆ