Dobra reklama može mnogo da pomogne oko prodaje nekog prozivoda. Često to što se prodaje nije ni izbliza takvog kvaliteta i ne vredi utrošenog novca, koliko se u prvi mah učini. Kupci se lakomisleno povode za šarenim slikama i šaljivim dosetkama koje krase reklamne poruke i kupuju. Diggles: The Myth of Fenris je klasičan primer kako nešto što je u teoriji izgledalo savršeno može da bude upropašteno očajnim izvođenjem i nedovoljno razrađenim tehničkim karakteristikama. Igra je žanrovski trebalo da spoji naslove kao što su Lemmings, The Sims i Dungeon Keeper i ponudi do sada neviđenu zabavu na polju upravljačkih simulacija.

Zaplet se vrti oko nestanka Odinovog psa Fenrisa koji je nekim čudom uspeo da se otrgne s lanca i pobegne u podzemni svet. U nemogućnosti da sam nađe svog ljubimca, čuveni vikinški bog angažuje kralja patuljaka obećavši mu bogatu nagradu. Na turniru u kopanju, koji je kralj organizovao, sakupljaju se svi klanovi, a najuspešniji će dobiti tu čast da pođe u potragu za nevaljalim Fenrisom. Naravno, pobeđuje klan Diglsa (koji je pod našom kontrolom) i tu igra konačno počinje. Kroz četiri velika sveta i preko sto questova cilj je mučiti male Diglse i terati ih da rade ono što će dovesti do nalaženja pomenutog psa. Pri tom mora da se vodi računa da su Diglsi, poput „Simića”, živuljke koje zahtevaju da jedu na vreme, odmaraju se, druže, reprodukuju (što je vrlo značajan faktor jer ako ostanete bez ljudstva igra se brzo završava...).

Zahvaljujući katastrofalnoj programskoj rutini često dolazi do situacije da ljudstvo jednostavno odbija da izvršava naređenja zbog premora, niskog morala ili gladi iako ste pre toga sve učinili da ovi aspekti budu zadovoljeni. Još gore je kada podanicima naredite da izvrše neki zadatak a oni to ne učine (ili počnu sa velikim zakašnjenjem) bez vidljivog razloga. Programeri su na sav glas hvalili rutinu koja igraču dozvoljava da slobodno kreira zadatake, bez potrebe da pojedinačno svoje podanike usmerava na njih jer bi oni sami trebalo da reaguju. Kako to obično biva, mnogo se pričalo, malo se uradilo. Zbog toga igra (pogotovu u kasnijem stadijumu) može da bude prilično teška, izazovna i frustrirajuća. Ako po strani ostavimo questove na koje se nailazi u toku igranja, slobodno možemo da konstatujemo da je jedan od ciljeva i bespomučno kopanje tunela u zemlji, jer se cela igra odvija u podzemnom svetu. Dosadno!

Grafika je 3D i u prvi mah izgleda lepo, kao da u potpunosti oslikava bajkoviti svet u kome je radnja igre smeštena. Nažalost, vrlo brzo postaje jasno da su teksture suviše jednostavne, povremeno loše uklopljene kao i da je treća dimenzija tu samo šminke radi, jer se kompletna radnja odvija isključivo u dve dimenzije. Posebno je zbunjujuće to što je kameru moguće zumirati ili rotirati (doduše u malom rasponu) kada za to praktično i da nema potrebe. Građevine mogu da se postavljaju i po dubini, ali u tako uskom intervalu da je bolje da su se programeri zadržali na 2D prikazu. Time se dolazi u situaciju da je prostor na kome se vrši gradnja nepregledan i vrlo skučen. Dodatno komplikovanje situacije nastaje sa pojavom novih građevina ili viškom radne snage. Veliki minus!

Zvučna komponenta igre takođe ne odskače od prosečnosti i ničim ne doprinosi poboljšanju ukupne ocene. Osobe koje su pozajmile glasove likovima iz igre loše su odradile posao, tako da je konverzacija monotona. Razgovor „ne teče” jer su programeri očigledno nešto propustili u kodu, pa su česte dramske pauze na mestima gde ne bi trebalo da postoje. Ostali efekti su smešni, ali ne samo zbog lošeg kvaliteta nego opet zbog užasne programske rutine koja ih uporno postavlja na mestima gde ne bi trebalo da budu. Najbolji primer za to je zvuk kopanja koji se čuje povremeno ili nikada, mada je proces izrade tunela u punom jeku. Muzika je sasvim pristojna (u nekim momentima sjajna) i dinamički prati dešavanja na ekranu, što je ipak nedovoljno da se konačan utisak o ovom ostvarenju podigne na viši nivo. Premalo za današnje standarde!

Na sve kritike treba dodati i monstruoznu hardversku zahtevnost koja će odbiti još više potencijalnih igrača. To je pogotovu važno ako se u obzir uzme činjenica da je od esencijalne važnosti u pojedinim momentima brzo reagovati, a ne umesto toga gubiti živce zbog sporog skrolovanja ekrana. Igru smo probali na Duron procesoru brzine 1 GHz (nasviranom na 1,15 GHz), 256 MB RAM-a i čitavoj paleti TNT 2 i GeForce kartica (čak i na novoj GeForce 4 MX 440) i najviše što smo uspeli je koliko–toliko tečno igranje u rezoluciji od 800 x 600 piksela. Diglse treba zaobići u širokom luku sem ako nemate debele živce, vremena napretek i natprosečno jaku mašinu. Instalacija, inače, zauzima skoro 1 GB slobodnog hard disk prostora i nakon nje CD sa igrom više nije potrebno držati u CD-ROM uređaju.

Vladimir PISODOROV