Rasne „p&c” avanture su stvar prošlosti i to je činjenica pred kojom ne vredi zatvarati oči. Ako izuzmemo sjajni Escape from Monkey Island, koji se zbog svoje izvedbe ne može smatrati čistim predstavnikom žanra, poslednje ozbiljno ostvarenje ovog tipa bio je „Funcomov” The Longest Journey (SK 6/2000), kojim je, sada je to definitivno jasno, kompjuterski avanturizam dostigao vrhunac. I upravo kada su se navršile dve godine jalovih iščekivanja da se konačno pojavi naslov iole vredan pažnje, dogodilo se veliko iznenađenje: serija od nekoliko avanturističkih igara objavljenih tokom ovog leta krunisana je pravim biserom – drugim autorskim projektom francuskog umetnika i strip crtača Benoa (Benoit) Sokala, čiji je prvenac Amerzone svojevremeno izazvao veliku pažnju kritike i bio jedna od najprodavanijih igara te godine u Evropi. Iako po temi, prirodi i načinu izvođenja sasvim drugačija, Syberia je avantura koja se odlikuje sličnim stilskim formama kao i Amerzone, što se može tumačiti željom njenog tvorca da ona ponese njegov lični pečat.

Glavna junakinja Syberie je Kejt Voker, predstavnica jedne američke advokatske firme koja, puna sebe, sa već pripremljenim planovima za šoping narednog vikenda, dolazi u Francusku sa ciljem da za račun moćnog klijenta „očas posla” uredi papirologiju vezanu za postupak vlasničke transformacije stare fabrike igračaka. Njen dolazak, međutim, biva pokvaren vešću da je vlasnica fabrike, osamdesetogodišnja starica Ana Voralberg upravo preminula, te da je zakoniti naslednik imovine njen brat Hans koji se, prema nepouzdanim informacijama, već decenijama nalazi negde u Sibiru. Kao genije za teoriju mehanizama, ali sa mentalnim sklopom na nivou deteta od sedam godina, on se još kao tinejdžer uputio u potragu za sibirskim plemenom Jukol, čiji su pripadnici, prema legendi, jedini uspeli da pripitome drevne mamute i da ih do današnjih dana sačuvaju od izumiranja negde u ledenim bespućima Rusije. Dirnuta sudbinom malog Hansa, Kejt odlučuje da pođe njegovim stopama; u početku samo da bi saznala da li je on još u životu (i da eventualno pribavi njegovu saglasnost na ugovor o preuzimanju fabrike), ali kasnije, kada bude shvatila o kakvoj se osobi radi, da bi ga lično upoznala i izrazila svoje divljenje. Na tom putovanju, od sumornog francuskog gradića Valadilena preko nemačkog univerzitetskog centra Barokštada, pa sve do napuštenog kosmodroma u Komkolzgradu i propalog banjskog lečilišta na obalama Aralskog mora, Kejt će se suočiti sa likovima iz Hansove prošlosti uz čiju pomoć će rekonstruisati sudbinu jedne fascinantne ličnosti, genijalnog vizionara u kome još čuči radoznalo dete, i pri tome doživeti katarzično iskustvo koje će zauvek promeniti njen karakter i gledanje na život.

Uobičajni parametri koji služe za ocenjivanje kompjuterskih igara jesu uticali na konačni sud o Syberiji, no njena prava vrednost, pa ako hoćete i lepota, ne samo u estetskom smislu već generalno ne potiče samo od izuzetne grafike ili sjajne muzike nastale saradnjom jednog ruskog i jednog francuskog kompozitora već pre svega od atmosfere za koju je zaslužna duboko emotivna priča. Syberia nije ni vesela ni šarena igra; iz nje zrače tuga i melanholija, sivilo i patina prošlih vremena, a svaka njena scena kao da predstavlja svedočanstvo ljudske prolaznosti, nalik na zapušteni spomenik o kome više niko ne vodi računa. Ali, upravo ta sumorna i na momente nadrealistička slika današnje Evrope, posebno postkomunističke Rusije, jeste ono što Syberiu čini tako jedinstvenom igrom. Briljantan scenario koji prati transformaciju karaktera glavne junakinje kroz njen kontakt sa mašinama, pre svega oličenim u mašinovođi i batleru Oskaru, ali i kroz odnose sa majkom, verenikom i najboljom prijateljicom, dostiže svoj vrhunac u epizodi sa ostarelom operskom divom Helenom Romanski i njenim posesivnim obožavateljem. Dozirano crpeći ideju iz čuvenog mjuzikla „Fantom iz opere”, Sokal je bez lažne patetike stvorio možda najsetnije scene u istoriji žanra na kojima bi mu sa pravom mogli pozavideti mnogi književnici i filmski reditelji.

Kao što rekosmo, porodica Voralberg vekovima je bila poznata po izradi mehaničkih igračaka, odnosno njihovih unapređenih verzija – automatona čija je osnovna karakteristika da u sebi ne sadrže ni jednu jedinu elektronsku komponentu, što ih jasno odvaja od klasičnih robota. Oni za svoje (po)kretanje koriste isključivo mehaničku energiju dobijenu navijanjem opruge. Stoga nije čudno što su zagonetke Syberie velikim delom orijentisane ka rešavanju mehaničkih problema proisteklih iz brojnih mehanizama koje je osmislio sam Hans Voralberg. To se posebno odnosi na prvi deo igre koji se skoro u celosti odvija u kompleksu fabrike igračaka. Same zagonetke, iako na prvi pogled deluju komplikovano, relativno su jednostavne, pa odatle sledi možda i najveća „mana” ove avanture – završava se veoma lako i brzo tim pre što joj ni dužina nije zavidna. Na sreću, njeno nedorečeno finale jasno upućuje na nameru autora da naprave nastavak, pa se u tom smislu ona može posmatrati samo kao uvodno poglavlje u dalje pustolovine Kejt Voker.

Syberia je svojevrsna studija čovekovog odnosa prema mašinama sa jedne i sopstvenim korenima sa druge strane. To je avantura koja se prelazi u jednom dahu, sa knedlom u grlu; avantura koja će za većinu ljudi biti pravi emotivni šok. A ako pred kraj osetite da vas iznenada peckaju oči, nemojte ubeđivati sebe da vam je nešto upravo upalo u oko – suze su nešto čega se ne treba stideti.

Slobodan MACEDONIĆ