Verovatno da nema osobe mlađe generacije koja nije čula za japansku crtanu seriju „Pokémon” i sve ono što ide uz nju. Video igre, stripovi, sličice, karte, dugometražni filmovi i još mnogo drugih sadržaja čiji je cilj pražnjenje roditeljskih džepova, a predstavljaju samo deo „pokémanije” koja već godinama vlada u Zemlji izlazećeg Sunca, ali i u ostatku sveta. Da podsetimo: „Poketto Monstaa”, kako inače glasi engleska transkripcija originalnog japanskog naziva, jesu simpatične kreaturice koje kao anđeli čuvari prate svoje gospodare i, u zavisnosti od svojih specifičnih sposobnosti, stupaju u akciju pružajući im neophodnu pomoć. Jedna od njihovih osnovnih karakteristika je da su podložne evolutivnim promenama: kada neki „pokémon” sakupi dovoljno iskustva služeći svog gospodara, on doživljava preobražaj i time postaje jači i moćniji. Pojedine rase, pod određenim uslovima, mogu se ukrštati, čime nastaju hibridi koji poseduju unikatne osobine.

Pravo je čudo kako se evropska kompjuterska scena toliko dugo držala po strani, ne pokazujući ni najmanje interesovanje da se na tržište plasira visokobudžetna verzija „Pokémona”. Ali, nemačka nezavisna firma „Funatics” upravo je u tome videla svoju šansu, i tako je nastao Zanzarah: The Hidden Portal, igra u kojoj se prepliću istočnjački koncept i zapadnjačka mitologija, zahvalna mešavina koja je uvek donosila sjajne rezultate. Tako je i ovog puta.

Relativno jednostavna priča, koja, uzgred rečeno, predstavlja možda i najslabiji aspekt Zanzaraha, govori o osamnaestogodišnjoj devojci Ejmi koja jednog dana u potkrovlju svoje kuće nalazi portal koji vodi u istoimeni svet, paralelan ovom našem. U njemu harmonično žive šumski vilenjaci, patuljci i goblini, a sa njima u simbiozi i dobre vile, malena leteća stvorenja koja nakon pripitomljavanja postaju verne sluge svojih gospodara. Život u Zanzarahu vekovima je bio savršen, a onda su negde sa dalekog juga došli vilenjaci senke i uneli nemir u srca njenih stanovnika. Ejmi, koja ulazi u magični svet kao prvo ljudsko biće od njegovog nastanka, dobija zadatak da ispita ko stoji iza pokušaja da se jedna zemlja iz bajke porobi i pretvori u nečije privatno vlasništvo. U tome će joj, naravno, biti neophodna pomoć, kako lokalnog stanovništva, tako i vilinskog naroda.

Realno je očekivati da će prvi susret sa Zanzarahom za većinu ljudi, naviknutih na žestoke prizore u današnjim igrama, biti u najmanju ruku propraćen podsmehom. Seoce Endeva, okupano zracima jutarnjeg sunca i okruženo idiličnim livadama kojima se šetaju vilenjaci (koji, inače, uopšte ne liče na one visoke i ponosite ratnike na kakve smo navikli), ne uliva previše poverenja i upućuje na to da se radi o sladunjavoj igri namenjenoj sitnoj dečici. Ali, oni koji progutaju svoj ponos i zagrebu malo dublje, otkriće da je Zanzarah originalna i izuzetno dinamična arkadna avantura, puna ozbiljnih izazova, na momente čak prilično teška. Njena originalnost upravo potiče od činjenice što glavna junakinja Ejmi ima mogućnost sakupljanja i kontrolisanja čak sedamdeset sedam vrsta vila, podeljenih u jedanaest elementalskih grupa, dakle, na vrlo sličan način kako je to rešeno u „Pokémonu”. One su takođe podložne evolutivnim transformacijama i ukrštanjima, a postoje i specijalne vrste za čiji napredak je neophodno pribaviti određene predmete. Nalik na sisteme u RPG igrama, svaka vila sakuplja iskustvene poene, napreduje po nivoima i poseduje specifične karakteristike koje su tesno vezane za elementalsku grupu kojoj pripada. U borbi je u stanju da koristi najviše četiri magije, dve ofanzivne i dve pasivne, čije se efikasnosti određuju pomoću posebne tablice (recimo, vatrena vila izrazito utiče na ledenu, a skoro nimalo na energetsku).

Kada „Fairy Master”, odnosno Ejmi, naiđe na protivnika ili na divlju vilu koja se ne nalazi u njenom inventaru, dolazi do borbe koju može preživeti samo jedna strana. Idilična igra sa izvođenjem u trećem licu „á la” Tomb Raider tada se u momentu pretvara u (ne)tipičnu „deathmatch” pucačinu. Bespoštedne borbe između ovih simpatičnih bića odvijaju se u arenama, veoma sličnim onima u Quakeu III, s pogledom u prvom licu. Igrač u toku borbe može da kontroliše maksimalno pet vila, u najboljem slučaju raznovrsnih elementalskih osobina, a u slučaju pobede nad divljom, pod pretpostavkom da poseduje odgovarajuću magičnu kuglu, može da je zarobi, pripitomi, trenira i tako je pripremi za buduće sukobe.

Zemlja Zanzarah oživljena je pomoću 3D enginea trećeg Quakea, i to je učinjeno na vrhunski način. Primetno je da su dvodimenzionalni objekti korišćeni u nešto većoj meri nego što je to danas uobičajno, ali je zato ono što je urađeno u 3D, uključujući tu i svetlosne efekte, urađeno na najvišem nivou.

Autorima Zanzaraha možemo zameriti samo dve stvari: siromašan spektar magija, koji na papiru deluje impresivno (svaka elementalska grupa ima svoje magije), ali u praksi funkcioniše slabo, i što je još važnije, neviđeno glup sistem snimanja pozicija, koji na početku kreira jedan jedini „save” fajl i kasnije ga automatski prepisuje pri svakom učitavanju određenog dela mape ili niova, čime se praktično isključuje mogućnost vraćanja u prethodnu fazu igre. U slučaju greške ili pogrešno urađene radnje ovo može da dovede do nepovratnog zaglavljivanja, što je potpisnik ovih redova iskusio.

Uprkos ovim i još nekim sitnijim gafovima, Zanzarah i dalje ostaje jedna od najoriginalnijih i najlepših igara ovogodišnje produkcije. Čarobno ostvarenje za čarobne igračke trenutke.

Slobodan MACEDONIĆ