Tik-tak... tik-tak... tik-tak... tik-tak... tik-tak...

Sekunda za sekundom, minut za minutom, dan za danom, godina za godinom... Dok vreme neumitno prolazi, čovekov unutrašnji časovnik otkucava; polako, ali sigurno. Ta najsavršenija sprava za merenje vremena kojoj nisu dorasli ni najprecizniji atomski časovnici, odgovorna je za pojavu „bolesti” sa kojom nauka verovatno nikada neće moći da se izbori do kraja. Proces starenja, kome su podložna ne samo sva živa bića već i svekolika materija, tesno je skopčan sa protokom vremena, a on je nezaustavljiv, neminovan, neizbežan. Kako bi bilo lepo kada bismo bili u stanju da ga zaustavimo; ako ne za stalno, ono barem na kratko, kako kome odgovara. Nažalost, tako se suočavamo sa vremenskim paradoksom koji remeti osnovne zakone univerzuma, enigmom na koju savremena fizika nema adekvatan odgovor, niti će ga, kako stvari sada stoje, ikada imati. Ali, ako ne možemo zaustaviti vreme, možemo li nešto uraditi sa unutrašnjim časovnikom koga poseduje svaki čovek? Današnja medicina će vam reći da se on može usporiti, pre svega vođenjem aktivnog i zdravog načina života, međutim, u svetu paranormalnog, u kome stvari obično nisu onakve kakvim se čine, uvek je bilo mesta za daleko opskurnije ideje. Kao što je, recimo, ova...

...tik-tak... tik-tak... tik-tak... tik-tak...

Kada su Darel Bun i Viktorija Konroj zakoračili u predvorje zamka „Gardens” u austrijiskim Alpima, bili su ubeđeni da će njihov zadatak biti relativno jednostavan: anonimni klijent, preko svog advokata, angažovao ih je da uđu u trag starom časovniku sa klatnom koga je grupa lopova ukrala iz njegove basnoslovno vredne kolekcije. Zamak iz osamnaestog veka, vlasništvo kompanije „Multinational”, bio je prema pouzdanim informacijama policije skrovište grupe religioznih fanatika koji su se dokopali tajanstvenog sata ne bi li iskoristili njegovu navodnu sposobnost da kanališe spiritualnu enegiju. Dvoje detektiva, misleći da se suočavaju sa slučajem krađe običnog antikviteta, oko koga se ispredaju priče po sistemu „rekla-kazala”, prihvataju rigorozan uslov da nađu časovnik u roku manjem od dvadeset četiri sata. Ono što će otkriti u zabačenom kutku Austrije promeniće njihovo gledanje na istoriju čovečanstva u poslednjih pet vekova.

...tik-tak... tik-tak... tik-tak...

Italijanska firma „Trecision”, iako relativno nepoznata ovdašnjoj javnosti, ima iza sebe solidan staž na polju proizvodnje kompjuterskih igara različitih žanrova. Ipak, njena glavna preokupacija u poslednjih deset godina bile su avanture, od kojih se kao najpoznatiji naslovi izdvajaju Alien Virus, Ark of Time i Nightlong: Union City Conspiracy. Njihova najnovija igra, The Watchmaker, pojavljuje se sa punih godinu dana zakašnjenja u odnosu na originalnu verziju na italijanskom jeziku, doduše, prečišćena od bagova i uz neka sitnija grafička poboljšanja. U pitanju je SF priča, rađena pod očiglednim uticajem TV serije „The X-Files”, u kojoj dvoje istražitelja, profesionalni detektiv „Skotland Jarda” i pravna zastupnica oštećene stranke, udružuju snage kako bi otkrili korene zavere koja seže više stotina godina u prošlost. Radnja se odvija u jednom danu, u vremenskom periodu od devet sati ujutro, pa sve do ponoći iste večeri, u kamernom okruženju i napetoj atmosferi svojstvenoj najboljim romanima Agate Kristi. Uz Darela i Viktoriju, čiji karakteri i međusobni odnos podsećaju na likove agenata Moldera i Skali, u slučaj je upetljano još sedam ličnosti (upravnik i njegova supruga, šefica personala, kućepazitelj, sobarica, kuvar i baštovan) koje su, svaka na svoj način i u različitoj meri, odgovorne za ono što se iza očiju javnosti zbiva u zamku.

...tik-tak... tik-tak...

Iako je izrađen u punom 3D okruženju, Časovničar je u osnovi klasična avantura koja se odlikuje samo jednom specifičnošću: drugačijim pristupom u rešavanju zagonetki, koji je diktiran činjenicom da igrač paralelno vodi dvoje glavnih junaka. U većini slučajeva je svejedno ko će od njih biti neposredni izvršilac neke radnje, ali u situacijama u kojima se traže snaga i brzina, razumljivo je da Darel poseduje značajnu prednost, dok Viktorija, zbog svoje elokvencije i šarma, kroz razgovor ume lakše da „iščupa” škakljive informacije od svojih sagovornika, pogotovo kada su u pitanju pripadnice lepšeg pola. Kako se radnja bude razvijala, tako će međusobni odnos dvoje istražitelja trpeti promene; od uzajamnog nepoverenja i antagonizma na samom početku, pa sve do pune kooperativnosti koja će kulminirati u finalu. Vremenski limit, koji u slučaju avanturističkih igara često ume da bude kamen spoticanja za mnoge ljude, u ovom slučaju ne treba da zabrinjava. Naime, uprkos tome što trka sa vremenom predstavlja njen osnovni lajtmotiv, ova avantura ipak nema puni „real-time” karakter, jer se pomeranje internog časovnika unapred striktno vezuje za napredak koji igrač ostvari u datom trenutku. Prednost ovakvog sistema je što on onemogućava baznadežno zaglavljivanje (slučaj kada vreme protekne, a radnja nije izvršena), ali zato značajno doprinosti linearnosti igre, s obzirom da je redosled poteza koji utiče na pomeranje kazaljke striktno propisan.

...tik-tak...

The Watchmaker zaslužuje pohvale pre svega zbog svoje ideje, timskog načina rešavanja zagontki i, što je takođe potrebno napomenuti, sjajne grafike koja vrhunac doživljava u momentima kada je potrebno prikazati dekadentnu raskoš enterijera starog zamka. Ipak, serija objektivnih propusta, kao što su nefunkcionalan interfejs (naročito pri razmeni predmeta između dvoje junaka), problemi sa kadriranjem scena, skroman zvuk i neočekivano jednostavan, da ne kažemo glup završetak, umanjuju generalno dobar utisak, svrstavajući tako Časovničara u red onih igara koje, kada se jednom pređu, brzo padaju u zaborav.

...tik...

Slobodan MACEDONIĆ