Nakon višemesečnih najava ultimativnog svemirskog shootera, punih hvalospeva i otkrivanja tople vode (što je već uobičajeno), Mace Griffin Bounty Hunter je konačno pred nama. Izdavač Vivendi Universal i developer Black Label Games su inicijalno namenili igru PS2 i Xbox platformama, dok je PC port izašao nešto kasnije i to samo na evropskom tržištu. Nažalost, da parafraziramo staru narodnu izreku: tresla se gora – rodio se Mace Griffin. Pripremite se za čak četiri diska koncentrisane dosade.

Priča prati uspon i nagli pad Mejsa Grifina, bivšeg pripadnika elitne jedinice rendžera kome neko uspeva da smesti deset godina u kažnjeničkoj koloniji, te se on, željan pravde, laća blastera i kreće u osvetu, priključujući se esnafu lovaca na ucene (što svaki propali svemirski policajac priželjkuje zbog bonova za topli obrok). U priču su, naravno, upleteni kriminalci svih vrsta, policajci koji jure te iste kriminalce, a kao obavezno i jedna Velika Korporacija™ koja želi da profitira na svaki mogući način. Déj`a vu, po hiljaditi put. Na kvadrat.

Bićete u prilici da upotrebite standardni arsenal ličnog naoružanja, milion puta viđen u masi prethodnih igara, s tim što bi (bar po zamisli autora) originalna stvar u svemu tome trebalo da bude mogućnost ulaska u nekoliko različitih tipova letelica i vođenje svemirskih okršaja. Ne bi to bilo toliko loše da te borbe nisu toliko traljavo izvedene da ih čak i jedan Battle for Naboo gleda s visine. Tusk engine je posebno loše urađen, te se nemojte uplašiti da nešto nije u redu sa vašim računarom kada budete primetili, na primer, da leš ubijenog neprijatelja prolazi gore–dole kroz pod... To se samo njemu ne dâ da umre. Posebno su interesantne vanzemaljske rase koje podsećaju na prerasle guštere i na nešto nalik iskarikiranim likovima iz „Planete majmuna”.

Multiplayer ne postoji, a ionako je pitanje ko bi ga uopšte igrao pored silnih tehničkih nedostataka igre. Snimanje pozicija se obavlja isključivo „kada igra kaže”. Nemamo ništa protiv konzola, ali ovo (uz gomilu drugih stvari) odvratno smrdi na još jedan frankenštajnski port.

Grafički, igra izgleda kao da je izvučena iz doba Quakea 2. Čak i pri najvišim rezolucijama, nećete moći da pročitate šta piše na nekoj od komandnih konzola usled kriminalnog (ne)kvaliteta tekstura. Animacije pokreta likova su samo donekle urađene kako treba – „skokoviti” pokreti su sasvim normalna pojava u ovoj igri, kao i „klizeće” okretanje likova u mestu, u stilu Robokapa. Mimika lica je, u najmanju ruku, smešna – likovi javljaju saborcima da im je život u opasnosti sa beživotnim izrazom lica penzionera iz Kalemegdanskog parka. Još je gori momenat kada komuniciraju sa ostalima putem radio-veze i klimaju glavom u znak odobravanja, kao da taj neko s druge strane veze može da ih vidi! Doduše, budućnost je u pitanju, sve je moguće...

Jedino je specular lighting odrađen manje-više kvalitetno (po cenu abnormalne hardverske zahtevnosti), ali su u pitanju relativno jednostavne instrukcije koje ne zahtevaju preveliko programersko umeće, te za to ne treba zahvaljivati developerima Mace Griffina, već inženjerima ATI-ja i nVidie. Da ne ispadne baš kako su momci iz Black Label Gamesa neinventivni, pomenućemo motion blur tehniku i veoma interesantno rešenje indikatora preostale municije, energije i ostalih podataka na HUD-u. Naime, pošto se kompletna akcija posmatra kroz Mejsove oči, a on nosi kacigu s vizirom, tako će i svi indikatori biti zaobljeni i pokretaće se na ekranu u skladu sa pomeranjem Mejsove glave. Međutim, ništa ne može da izvuče iz blata mali broj poligona i flekave teksture koje izgledaju kao kafanski stolnjak. I dalje ostaje nejasno – šta su to napakovali na četiri diska?

Bila bi uvreda za sve audio-amatere ovog sveta kada bismo rekli da je zvučna podloga urađena amaterski – osmobitni semplovi, zvuci svemirskih letelica koji neodoljivo podsećaju na komšijinu Hilti bušilicu nedeljom popodne, krčanje i pištanje u dijalozima... Jedino je muzika koliko-toliko kvalitetna, ali i ona veoma podseća na teme iz „Alien” filmskog serijala. Svetla tačka je angažovanje Henrija Rolinsa (koga je domaća publika imala priliku da upozna na ovogodišnjem Exit festivalu) za davanje glasa glavnom liku, dok su svi „prateći vokali” odrađeni krajnje neozbiljno.

Nejasno je kako je jedan tako veliki izdavač igara kao što je Vivendi Universal dozvolio sebi da pusti u promet ovakav softverski izbljuvak, neuspelu kombinaciju naizgled lako spojivih žanrova first person i arkadne svemirske pucačine. Izgleda da ljudi iz velikih softverskih kompanija misle da su konzumenti igara (a pogotovo FPS-ova) lobotomizirani dronovi, čim nam iz meseca u mesec serviraju ovakve naslove. Nezvanični naziv mogao bi da glasi: Žali Bože Četiri Diska.

Jan ČMELIK