Kada se pre nekoliko godina Croteamov Serious Sam pojavio niotkuda i postigao zapažen uspeh, ostalim razvojnim timovima van engleskog govornog područja mora da se simultano upalila ista sijalica nad glavama: napraviti brzu, hiper-jednostavnu pucačinu, zapakovati je u optimizovani engine i prodavati upola cene. Ovo zapravo predstavlja genijalan način da se doživi materijalna afirmacija na zapadnom tržištu. FireStarter, u izvedbi ukrajinskog developera GSC Gameworld, sklapan je prema identičnom receptu, tako da prosečnom FPS ovisniku preostaje samo da pusti mozak na ispašu i podvrgne svoje mrežnjače novoj turi niskobudžetnog eye-candy bombardovanja.

Banalizovanje fabule ovde dostiže razmere postmodernizma, budući da se u FireStarteru radi o FPS igri budućnosti u kojoj vas virusom zaraženi kompjuter zaključava u virtuelnu realnost i primorava da pređete sve nivoe (!). U tu svrhu vam je na početku igre ponuđeno šest klasa likova koji se međusobno izuzetno razlikuju po izgledu i osnovnim osobinama. Ekstreman primer diferencijacije predstavlja klasa mutanta koji sa svoje četiri ruke može eventualno da ponese četiri mašinke odjednom, raspoređene po obodu ekrana (što izgleda zaista impresivno). Između nivoa nakupljene bodove trošite na kupovinu novih skillova i specijalnih moći, čime FireStarter blago zadire u domen RPG žanra. Ovaj ekstra sloj je krajnje „providan”, pošto se sve svodi na nekoliko klikova mišem i suptilno unapređene atribute – bilo kakve komplikacije koje bi vam odvlačile pažnju od besomučnog napucavanja su uklonjene.

Štura single-player kampanja se sastoji od svega 16 deathmatch mapa, razvrstanih prema vizuelnoj tematici. Čudovišta se teleportuju oko vas u redovnim intervalima. Nakon njihove eliminacije obično se pojavi jače oružje, posle čega opet kreće navala protivnika. Sporadično se tokom igranja pojavljuje specijalni artefakt koji treba pokupiti u okviru zadatog vremena, što ponekad ume da bude problematično zbog lavirintske prirode pojedinih nivoa. Ovi artefakti ujedno služe kao quicksave u slučaju da vas čudovišta nadjačaju.

Dizajn protivnika je neujednačenog kvaliteta, naročito na početku kampanje, kada će vas dočekati nemaštoviti derivati gremlina i preraslih gmizavaca. U kasnijim etapama monstruozne biomehaničke abominacije (sa akcentom na debele mutante) umnogome popravljaju utisak. Ista primedba se odnosi na arhitekturu nivoa, kao i na tehnološke akrobacije koje je grafički engine u stanju da izvede. Glavni štos svakako predstavlja automatski bullet-time – igra usporava svaki put kada vam se približi neka kreatura ili projektil (meci se, doduše, ne vide). Ovaj efekat isprva impresionira, ali krv koja iz protivnika vrca u živahnim fronclama poput grimiznog krep papira iskusnom oku će bez greške odati drugorazredni status ovog naslova.

Đorđe NAGULOV