„The major civilizing force in the world is not religion, it is sex.”
Hugh Hefner

Imate skoro 79 godina, stotine miliona dolara u šteku i zabavljate se istovremeno s tri devojke koje mogu da vam budu unuke? Pa vi mora da ste Hju Hefner, vlasnik najpoznatijeg magazina za muškarce i najveći promoter vijagre. Živite u velelepnoj vili, u društvu najlepših žena na planeti, imate koeficijent inteligencije 152, a u krevet ste odveli više od hiljadu pripadnica lepšeg pola. Šta još želite? Svoju video igru, možda?

ARUSH Entertainment (Duke Nukem: Manhattan Project) je pripremio igru zasnovanu na životu najvećeg seks vizionara današnjice, simulaciju za sve virtuelne plejboje koji bi želeli da se bar na trenutak nađu u pidžami prvog čoveka „Playboya”. Playboy: The Mansion se može podvesti pod kategoriju tzv. socijalnih simulacija koje igrača suočavaju s izazovima borbe za društveni status, kombinujući simulacijske i menadžerske elemente. U kratkim crtama, cilj igre je ponoviti Hefov uspeh i od marginalnog ilustrovanog magazina iz pedesetih godina prošlog veka napraviti kulturnu ikonu i finansijsku imperiju u kojoj će foto-sesije i „druženja” s lepim ženama, raskalašne fensi žurke i druženje s poznatima biti deo svakodnevice.

Težište igre ni u kom slučaju nije na digitalnim „sifonima” i sličnim stimulansima za pubertetlije (mada i njih ima dovoljno), već na relativno složenim simulacijskim i menadžerskim zadacima. U simulacijskom delu igre potrebno je izgraditi Playboy vilu od temelja i aranžirati enterijer luksuznim i bezobrazno skupim komadima nameštaja (na raspolaganju su uglavnom predmeti nalik onima koje Hefner ima u svom domu). Kada gnezdašce poprimi finalnu formu, kontrole se prebacuju na virtuelnog Hefa, koji u svojoj razvratnoj zemlji snova može da razgovara, koketira i intimno „sarađuje” sa zaposlenima i gostima. Ovaj deo igre, međutim, nije dovoljno razrađen, budući da su interpersonalni odnosi plitki i neuverljivi, bez mnogo pravih izazova. U Hefovom okruženju svi su uglavnom zadovoljni i čini se da u igri ne postoji niko ko može da odoli njegovom šarmu, bilo da se radi o muškim ili ženskim likovima. Teško ćete doći u sukob ili naići na odbijanje čak i tokom poslovnih razgovora. Od komplikovanih interakcija među likovima, kakve postoje u Sims igrama, nema ni traga.

Drugi deo igre uobličen je kao jednostavna menadžerska simulacija u kojoj igrač svakog meseca treba da organizuje proizvodnju i distribuciju magazina. Ti poslovi su prilično zabavni i obuhvataju zapošljavanje novinara i fotografa, uobličavanje tema i krojenje novina u skladu s aktuelnim trendovima, kako bi prodaja pokrila troškove proizvodnje. Tematska struktura magazina uobličava se kroz poznanstva s uticajnim ljudima i javnim ličnostima, koje upoznajete na privatnim žurkama u svojoj vili. Ako su, na primer, u tekućem periodu sportska dešavanja u centru pažnje, na sledećoj proslavi treba ugostiti nekoliko popularnih sportista i upoznati ih sa zanosnim „drugaricama” koje će već znati kako da ih usreće i privole na ekskluzivan intervju.

Pored uobičajenih obaveza, Hef se suočava i s problemima koji se ne mogu predvideti. Desiće se, na primer, da se dve zečice posvađaju i stvore napetu klimu u vili koja će ostale zaposlene ometati u izvršenju redovnih zadataka. Rešavanje takvih konflikata iziskuje i malo detektivskog posla koji uključuje ispitivanje osoblja i pronalaženje uzroka svađe. Sasvim očekivano, probleme mogu zadavati i feminističke organizacije koje glasno negoduju zbog navodno ponižavajućeg statusa i eksploatacije žena u magazinu. U tom slučaju valja pripremiti formalnu zabavu i pozvati vođe pokreta na prijateljsko čavrljanje u luksuznom ambijentu (recept koji gotovo uvek „pali”). Još interesantniji su izazovi u okviru kampanje, koji se labavo oslanjaju na stvarne događaje iz bogate i uzbudljive istorije magazina „Playboy”.

Simulacijski i menadžerski deo igre su sklopljeni u mrežu međusobno uslovljenih elemenata: zadovoljni radnici prave kvalitetniju novinu, dok lepša vila privlači poznate ličnosti, tako da treba podjednako ulagati u održavanje kuće i treniranje osoblja. Novinari se mogu osposobiti da pišu bolje tekstove tako što će neko vreme provesti ispred police s knjigama, unapređujući intelektualne kapacitete, a topla kupka kraj bazena pomoći će lepoticama da pred kamerama bolje prikažu sve svoje atribute. Dok teorijske osnove ove simulacijsko-menadžerske interakcije na papiru zvuče sjajno, u stvarnosti one nisu realizovane na najbolji način. Svi likovi u igri su, manje ili više, „zakucani” na jedan nivo vrednosti, koji je određen brojem zvezdica popularnosti, tako da ne treba očekivati da se od neiskusnog tekstopisca napravi vrhunski stručnjak. Jednostavno, ako želite bolji proizvod, moraćete da odvojite više novca za kvalitetnije saradnike. Mogućnost da igrač samostalno fotografiše modele za naslovnu stranicu i duplerice sama po sebi je sjajna, ali nije sasvim jasan način na koji se prave kvalitetni snimci (niti je previše bitno kakva će se fotka naći na naslovnici).

S tehničke strane, Playboy: The Mansion je uglavnom ispunio očekivanja: grafika je kvalitetna, raznovrsna i obiluje artističkim detaljima, likovi su pristojno modelirani i animirani, ali su mogli biti raznovrsniji. Utisak kvare brojni sitni bagovi u grafičkom prikazu, a i zvučna podloga je mogla da bude kvalitetnija. Ruku na srce, očekivali smo više raznovrsnih slobodnih scena i golišavih lepotica, ali šta je – tu je.

Gradimir JOKSIMOVIĆ