Razvojni tim Mist Land i izdavač Strategy First su samo još jedan par koji je pokušao da zgrne pare na račun neprevaziđenog Fallouta i cyberpunk žanra. Sve bi bilo mnogo lepše da im je neko saopštio da je na tu temu odavno sve rečeno, te da je, da bi se stvorilo nešto novo i posebno, potrebno uložiti mnogo para, živaca, truda i ljubavi... Ovako smo dobili još jednu poteznu taktičku igru u maniru X-Com serijala sa jedva vidljivim RPG elementima. A bolje da nismo...Junakinja priče je mlada policajka Katrin, sveže izašla iz akademije, koja počinje da patrolira ulicama, da bi kasnije ukrstila oružje sa pomahnitalim kriminalnim genijem. Sve se odigrava u futurističkoj metropoli, gde organi vlasti novorođenim bebama usađuju kibernetske implante koji omogućavaju praćenje svake individue, zarad mira, bezbednosti, sira i vojne muzike. Bušna priča, kao sito. Katrin u borbu može da povede još sedmoro kolega, a svako od njih, u zavisnosti od čina, može da ponese različit tip naoružanja. Na raspolaganju je standardni set pištolja, pušaka, automatskih pušaka, ručnih raketnih bacača i krofni (ponovo se šalimo). Borbe se odigravaju po poteznom principu. Ovo uopšte ne bi bilo loše da nije potrebno i po desetak minuta da biste od polazne tačke na mapi stigli do poprišta akcije, što ume da ubije u pojam i najupornije. Kada je protivnik na potezu, igrača dočekuje statični ekran na kojem piše „hidden movement”, tokom čega protivnik može da vam pobije ceo tim, a tada pomaže samo učitavanje pozicije. Grafička realizacija je veoma blizu potpune katastrofe. Kada se sve sagleda, jedina stvar koja stvarno dobro izgleda u ovoj igri jesu loading skrinovi koji su ručno crtani i potom digitalno bojeni. Ono čime Cops preplavljuje ekran monitora možda će dotaknuti samo nostalgičare koji se sećaju početaka 3D akceleracije i Voodoo kartica. Prosto da se čovek izudara o te silne ćoškove, a mutne teksture predstavljaju surovo podsećanje na 1997. godinu i tadašnje igre. Reklo bi se da momci iz razvojnog tima nikada u životu nisu videli prosečnog policajca/policajku jer u njihovoj igri svi imaju bicepse veličine Šar-planine, dok policajke sevaju velikim grudima i dugim nogama, kao svojevrsna simulacija modne piste ili možda umetničkog klizanja jer su likovi upravo tako animirani – kao da se klizaju. Snalaženje u igri je u ogromnoj meri otežano gomilom sitnih ikona koje „krase” interfejs i potrebno je mnogo vremena za navikavanje. Glasovi likova zvuče prilično smoreno, dijalozi su sastavljeni od krajnje glupih rečenica, a ne postoji opcija za njihovo preskakanje. Slušanje predstavlja problem i zbog toga što se jačina semplovanog zvuka razlikuje od lika do lika. Muzička podloga nije ništa upečatljivija i uglavnom je sačinjavaju elektronske „tup-tup” numere. Jan ČMELIK | | |
