Deset godina posle Dark Forcesa Lucas Arts proizvodi Star Wars pucačinu koja se ne bavi doživljajima nekog Džedaj viteza. Ovaj osvežavajući twist nije jedini plus kojeg postajete svesni pri inicijalnoj opservaciji igre: koncepcija laganog taktičkog shootera i komandovanja odeljenjem vojnika takođe predstavlja veliku novost za ovu popularnu franšizu. Star Wars: Republic Commando je pitko, brzo i inteligentno režiran proizvod, bogato produciran i eksplozivan shooter koji će rado igrati i oni koji nisu fanovi „Zvezdanih ratova”. Ako takvih likova uopšte ima, naravno.

Igra je smeštena u hronološki okvir Klonskih ratova, sukoba Republike i separatista na čelu s Trgovačkom federacijom. Vi i vaš tim predstavljate poseban izdanak milionske armije clone troopera, posebno nabudženih genetskih izdanaka bounty huntera Đanga Feta. Od svoje cannon foder braće razlikujete se po ekstra opremi, energetskom štitu i „nepotisnutom” personalitiju: svaki od četvorice superklonova iz vašeg tima ima jedinstveni i gotovo šarmantni mentalni sklop koji u igri služi kao sjajan generator atmosfere. Stotine rečenica koji momci izgovaraju u isto toliko skriptovanih situacija predstavljaju više nego skladan dodatak akciji.

Forma igre najviše podseća na mešavinu Haloa (samopunjivi energetski štit) i Conflict: Desert Storma (manipulacija saborcima), dok je dužinski najpribližnija ekspanziji za Call of Duty. Ovo poslednje, naravno, nije dobro: na normalnom nivou težine gotovo niko neće imati problema da igru savlada za više od šest-sedam sati. Iako su nivoi prilično veliki i sastavljeni od desetina manjih celina, ima ih samo tri, što podrazumeva i odsustvo prave šarolikosti sadržaja. Od početne invazije na planetu Geonosis (viđene u finalu filmske „Epizode II”), preko istraživanja napuštenog republičkog razarača do makljaže na Kashyyku, rodnoj planeti Vukija, tabaćete se s nekoliko tipova protivnika čija raznovrsnost takođe ne zaslužuje medalju. Nekoliko vrsta droida, nešto humanoidnih (gušterolikih) protivnika i leteće bube sa Geonosisa jesu kompletna oružana menažerija s kojom ćete ukrstiti blastere.

Prostorno-taktička manipulacija timom je osnov svakog borbenog angažmana u igri. Interfejs je veoma jednostavan i svodi se na jedan akcioni taster (’F’ po defaultu) kojim određujete akciju u zavisnosti od prostornog objekta u koji ste ga uperili, uz korišćenje funkcijskih tastera (’F1’-’F4’) za preciziranje ponašanja na određenom delu terena i iniciranje napredovanja ili povlačenja. Na primer, ako u vidnom polju odaberete predefinisani zaklon i pritisnete ’F’, jedan komandos će zauzeti poziciju s koje uspešnije i sigurnije može da poliva protivnike. Ako se usmerite na tzv. „Bacta Dispenser”, komandos čija linija zdravlja nije na maksimumu automatski će otići da obnovi energiju. U svakom trenutku možete odrediti timsku koncentraciju paljbe na određenog protivnika, što je korisno za tamanjenje mini-bossova ili jakih oklopljenih droida. Na određenim mestima možete narediti i zaposedanje nekog turelnog oruđa (turbolaser, misille turet), što je važan taktički plus u delovima misija u kojima branite neki prilaz ili deo terena (naravno, rokati iz oruđa možete i sami).

Pogibije u igri nema u klasičnom smislu: kada vama ili članu tima oduzmu štit i kompletnu energiju, lik će se srušiti i čekati da ga saborac elektrošokom vrati u život (tu proceduru možete narediti, ali u većini slučajeva će slobodan član tima sam preduzeti reanimaciju). Čak i ako sami popijete previše pogodaka u meso, sve dok makar jedan commando stoji na nogama, možete mu narediti da vas vrati u život (ili ćete izabrati opciju da prvo završi s protivnicima u zoni).

Kao i svaka multiplatformska igra, ni Republic Commando ne koristi pun potencijal moćnog PC hardvera. Vizuelno se samo po rezoluciji razlikuje od verzije za Xbox, s kojom deli i široku upotrebu bumb-mapping efekata (što se najbolje vidi na oklopima vaših saboraca). Vizuelna glamurama tu prestaje, ali odsustvo kompleksnih efekata uspešno nadomešćuje sjajna motion-capture animacija, što je ponovo najvidljivije na primeru kolega. Način na koji se kreću i zauzimaju poziciju iza zaklona zaista izgleda sjajno, a pogotovo plene specijalni manevri (nalik na door breach) koji podsećaju na sekvencu iz nekog dokumentarnog filma o specijalnim jedinicama: dok dvojica zauzimaju klečeći i čučeći stav pored vrata, treći postavlja eksploziv, prevrće se na suprotnu stranu, vrata se uz prasak otvaraju i jedan ubacuje bombu posle čega svi upadaju s oružjem na gotovs. Ovaj i slični manevri, bez preterivanja, izgledaju bolje od ekvivalentnih poteza u bilo kojoj Rainbow Six igri, industrijskom standardu za simulaciju antiterorističke taktike.

Svi nestrpljivo očekujemo „Epizodu III”, potajno se nadajući da će matori Lukas ovoga puta ozbiljnije zasukati rukave pri radu na scenariju i kvalitetom kompenzovati nedostatke prethodna dva filma. Ako sudimo po sadržaju i eksplozivnosti igre smeštenim u širi sinopsis scenarija za film, frke i strke neće nedostajati ni u celuloidnom ostvarenju.

Miodrag KUZMANOVIĆ