U nekom trenutku u životu čovek se pomiri sa činjenicom da ne može imati sve što želi, ali nada uvek ostaje. Poslednji podsetnik na ovo dolazi nam u obliku „Konstantina”, filma rađenog na osnovu Vertigovog stripa „Hellblazer”. Iako naslovnu ulogu Džona Konstantina, čoveka koji se bori protiv demona na Zemlji, tumači Kijanu Rivs koji (bar fizički) ne liči na svoj stripski uzor, ispostavilo se da je ovo odlična filmska konverzija stripa. Neko u Holivudu ipak polako uči. Ali, kakva je situacija s igrom zasnovanom na filmu? Nažalost, i dalje ista. Naslovi sa prikačenom filmskom licencom i dalje deluju kao da se štancuju na pokretnoj traci bez imalo kreativnosti.Igra vas baca u priču bez ikakvog prethodnog uvoda i pripreme, kao da je neko u THQ-u znao da će samo gledalac filma poželeti da igra Constantine. Bilo bi lepo da se nakon početka daju bar neki podaci o glavnom liku i okolnostima koje ga okružuju... Uglavnom, naš antiheroj bori se protiv sila pakla, njihovih potomaka na zemlji, kao i agenata iz raja u potrazi za misterioznim artefaktom koji neko iz pakla želi da iskoristi za invaziju na zemlju. U tome mu pomaže detektiv Anđela Dodson čija je sestra bliznakinja nastradala na čudan način, vezan s okultnim obredima.  |
Kako predložak postulira da pakao i zemlja postoje na istom mestu, samo u različitim dimenzijama, okultni ratnik poput Džona Konstantina nema problema da se u svom lovu na demonske emisare kreće između ove dve ravni. Sve što je potrebno jeste malo vode na podu. Ovo otvara pregršt mogućnosti za interesantne izazove koje, pogađate, ostaju neiskorišćene.Linearnost u igri je zadivljujuća – apsolutno je nemoguće skrenuti s unapred definisane putanje. S jedne strane to možda i nije tako loše jer se nećete baš toliko mučiti s kontrolama, koje su, tradicionalno kod konzolnih transfera, konfuzne na početku. Opcija kretanja između zemlje i pakla je tu samo radi promene pejzaža jer kada više ne možete dalje u jednoj ravni, uvek je lokva vode u blizini da vam omogući prelazak u drugu dimenziju. Ponekad će pomeranje predmeta u jednoj ravni otvoriti prolaze u drugoj, ali to je vrhunac zagonetki i logičkih izazova koje će Constantine staviti pred vas. Ovo je akciona igra i, kada se pomirite s tim, nije ni tako loša... Akcija je u trećem licu, a na raspolaganju imate „standardno atipičan” arsenal oružja. Iako je sve zasnovano na „Hellblazer” predlošku, na kraju se svodi na klasično oružje viđeno u većini igara. Na sreću, svako oružje ima svoju taktičku upotrebu kako igra odmiče i nikada nije prevaziđeno. Pištolji Witch’s Curse ispucavaju kamenčiće s puta za Damask, Crucifier ispaljuje eksere kojima su razapinjani mučenici, Dragon’s Breath je bacač plamena. Naravno, tu je i „sveta sačmara” koja je ista kao i obična, samo što ubija i demone (a i ime zvuči cool). Veoma interesantno oružje je i vrištava buba sa amitvilskog groblja koja funkcioniše kao granata koja ošamućuje demone. Tu su i čarolije koje ošamućuju ili isteruju demone, jednostavno stvaraju rojeve muva ili dobre stare munje. Za bacanje čini potrebno je navikavanje jer svaka od njih ima nekoliko elemenata koje treba da aktivirate da bi Džon izgovorio bajalicu i bacio magiju. Kako je za ovo potrebno neko vreme, korisno je u početku biti malo dalje od željene mete. Srećom, kada započnete bacanje čarolije, igra se usporava slično Bullet Time efektu. Tu je i True Sight, Džonova sposobnost da vidi demonsku osnovu u osobama oko sebe. Kada aktivirate ovu sposobnost, vidite okolni svet u negativu i prepoznajete demone maskirane u ljude. Ni ovo, nažalost, nije dovoljno iskorišćeno, pa će vam True Sight biti najkorisniji za sakupljanje ispaljene municije za Crucifier jer ona može da se reciklira. Svako ko ima dovoljno dolara u džepu da pazari filmsku licencu ima i sredstva za kvalitetan 3D engine. Zato nije čudno što je grafika najbolja stvar u ovoj igri. Posebno je impresivan vizuelni dizajn pakla, dosledno prenesen iz filma, sa vatrenim vetrovima koji nose žar kroz propadajuće izvitopereno okruženje. Modeli izgledaju odlično. Protivnici, a pogotovo moćniji demoni zaista su impresivni i, za divno čudo, ne ponašaju se totalno idiotski. Ambijentalni zvuci, kao i specijalni efekti odlično dočaravaju teskobnu atmosferu, pogotovo u paklenoj dimenziji. Ono što donekle narušava ugođaj jeste glas nekoga ko pokušava da imitira Kijanua Rivsa. Ne samo što se replike prosipaju nasumično i nepovezano s radnjom, nego taj imitator ponekad sasvim razbija iluziju koju su vizuelni dizajneri teškom mukom uspeli da stvore. Constantine je tipična igra zasnovana na filmu. Ništa manje, ali ni ništa više. Možda će biti interesantna nekom ljubitelju akcija u trećem licu kom se svideo film, no nakon toga izgubiće se u moru sličnih naslova koji prate svaki veći filmski hit. Dragan KOSOVAC | | |
