Bezbednost podataka

Da li bi prisluškivanje VoIP saobraćaja zaista povećalo državnu bezbednost?

Američka Savezna komisija za komunikacije najavila je mogućnost proširenja polja primene svoje odluke iz devedesetih godina kojom bi se uspostavio pravni osnov za prisluškivanje Internet komunikacije. Sada već davne 1994. godine, američka Savezna komisija za komunikacije (FCC) usvojila je normu poznatu kao CALEA (Communications Assistance for Law Enforcement Act) kojom je Savezni istražni biro (FBI) dobio ovlašćenje da telekomunikacionim kompanijama iz oblasti telefonije propisuje tehničke standarde koji se tiču prisluškivanja njihovih korisnika. Početkom ove godine FBI, Ministarstvo pravde i Američka agencija za borbu protiv narkotika (DEA) uputili su zahtev FCC-ju da inovira CALEA tako što bi polje primene bilo prošireno i na oblast širokopojasnog Interneta.

Osnovni razlog za ovakav potez koji su pomenute federalne vladine agencije navele jeste činjenica da se u današnje vreme ogroman broj osetljivih i poverljivih podataka koji se tiču i nacionalne sigurnosti zemlje razmenjuje upravo preko Interneta, što predstavlja veliki rizik, ponajviše po infrastrukturne sisteme kao što su prenos električne energije ili snabdevanje gorivom.

Ovom predlogu oštro su se usprotivile nevladine organizacije za promociju individualnih sloboda i prava građana, kao i sami dobavljači komunikacionih usluga koji bi bili obuhvaćeni proširenjem polja primene CALEA. Njihova kontraargumentacija, međutim, nije ideološki obojena, već se tiče tehničkih i stručnih aspekata takve odluke. Kako se ističe, vladine agencije za borbu protiv kriminala bi primenom norme CALEA na oblast VoIP komunikacija zapravo dobile ovlašćenje da propisuju standarde, što u konkretnom slučaju znači direktno uplitanje u osetljivu oblast Internet protokola. Direktna opasnost dolazi od mogućnosti da bi, upotrebom identičnih protokola, kriminalni elementi mogli (čak efikasnije od vlasti) da vrše upade i kontrolu Internet saobraćaja. Time se – da apsurd bude veći – ugrožava nacionalna bezbednost, što je upravo glavni argument predstavnika državne uprave. Ovu „alatku” bi prvi znali da cene oni subjekti kojima finansiranje nije problem – organizovani kriminal i moćne terorističke organizacije.

Osim bezbednosnog, ovo pitanje ima i ekonomski aspekt i aspekt koji se odnosi na inovacije u sferi Interneta. Ukoliko bi, naime, federalne strukture propisale tehničke standarde za sve učesnike u lancu pružanja Internet usluga, provajderi i proizvođači opreme bi morali da unajmljuju skupe advokate koji bi ih sprovodili kroz lavirint uslova za dobijanje dozvole za obavljanje poslovnih aktivnosti. Time bi inicijativa i preduzetništvo bili drastično ugroženi i najverovatnije bi se pospešio ionako vidljiv trend prebacivanja poslova sa matične teritorije (outsorcing).

U široj perspektivi, mnogi analitičari smatraju da je ovakav normativni predlog rezultat apsolutnog neznanja predstavnika federalnih vlasti kada je reč o razlikama između tradicionalne telefonije, bazirane na komutaciji kola, i VoIP-a, baziranog na komutaciji paketa. Kako VoIP najčešće ne podrazumeva postojanje centrale u fizičkom ili logičkom smislu (peer-to-peer servisi poput Skypea su tipičan primer za to), bilo bi apsurdno da se nekim novim standardima od provajdera VoIP usluga zahteva da celokupnu komunikaciju urede tako da prolazi kroz jednu centralnu tačku koja bi se mogla kontrolisati.

Međunarodne reakcije se tek očekuju. Ukoliko bi američke vlasti zaista propisale obavezu tamošnjim broadband operaterima da sav saobraćaj „filtriraju” kroz centralne tačke, predmet prisluškivanja mogao bi da bude praktično bilo koji razgovor koji se odvija ma gde na planeti. U takvom scenariju, nije sigurno da li bi za objekat prisluškivanja bilo gore da ga nadgleda američki „veliki brat” ili neko ko je od tog „brata” ukrao „ključ” s namerom da ga upotrebi na način ograničen jedino maštom kriminalnog uma...

Dušan KATILOVIĆ