U Vegasu ništa novo. Serijske ubice, dileri droge, korumpirani biznismeni, ljubomorni muževi (a još češće žene), propali kockari i sitni ucenjivači i dalje imaju pune ruke posla. Poštenom svetu, koji se u gradu poroka našao kako bi o trošku sopstvene sreće ugrabio makar delić nikad nedosanjanog bogatstva, ne preostaje ništa drugo nego da, dok prebira po džepovima u potrazi za ponekim zalutalim žetonom, preskače preko leševa, kao da se nalazi na nekakvom bojnom polju. Ako je suditi po tempu posla s kojim se suočavaju Gil Grisom i grupa njegovih saradnika forenzičara, čini se da Las Vegasu nema pomoći – grad koji se kupa u novcu, podjednako je ogrezao i u krvi.

Popularnost serije „CSI” i njenih spin-off sledbenika očigledno ne jenjava. Kao nezvanični multimedijalni kurs pod nazivom „1001 način da se usmrti ljudsko biće”, ova krimi-sapunica već godinama ima visok rejting među američkim TV gledalištem, uvek spremnim da se naslađuje tuđom nesrećom. Sledeći sada već predvidivu politiku da jednom godišnje objavi igru sa CSI tematikom, UbiSoft je načinio pomalo neuobičajen korak i franšizu bukvalno oteo originalnom developeru, firmi 369 Interactive (koja je, uzgred, obavila sasvim solidan posao sa prethodna tri nastavka), i dodelio je Telltale Gamesu, kompaniji poznatoj po tome što je nastala na ruinama avanturističkog ogranka Lucas Artsa i koja u epizodnoj formi razvija avanture Bone i Sam & Max.

Pre nešto više od godinu dana, opisujući CSI: Miami, konstatovali smo da je kompjuterski CSI dostigao (i prestigao) svoj vrhunac i da se samo radikalnim rezovima može sprečiti njegovo dalje obesmišljavanje. Nažalost, 3 Dimensions of Murder, iako donosi nekoliko novina od kojih je jedna zaista velika, po svojoj suštini ni za pedalj ne odstupa od već dobro poznatog gameplaya koji se sastoji od tri faze: istraživanja mesta zločina, analize prikupljenih dokaza i razgovaranja sa osumnjičenima. Samo onima koji se prvi put sreću s igrom ovog tipa to će delovati interesantno; ostali će imati utisak da se pred njima nalazi još jedan u nizu expansion packova čija je svrha ceđenje vode iz suve drenovine. Što je najgore, UbiSoft je, čini se, upravo to i hteo.

Pet novih slučajeva koji čine ovu igru mogu se mirne duše okarakterisati kao prilično mlaki. Za razliku od brojnih bizarnosti viđenih u prethodnim nastavcima (setimo sa samo slučaja komodo-zmaja u Dark Motivesu), scenaristi CSI-ja su se vratili tradicionalizmu i dobro oprobanim metodama egzekucije: od ubistva devojke u galeriji savremene umetnosti, pa do trovanja rođenog supruga, vlasnika zamašne polise životnog osiguranja. Mesto u priči je našlo i jedno vešto lažirano ubistvo, a, kao i do sada, poslednji (krunski) slučaj predstavlja sintezu četiri prethodna, s tim što on ovde nije intrigantan i originalan kao, recimo, onaj u finalu Miamia. Zajednički imenitelj za sve slučajeve je to što su veoma dugački, ali uključuju relativno mali broj likova i lokacija, te što su, što je najgore, lako predvidivi, izuzev možda poslednjeg.

Jedini koji odskače od proseka, i to ne zato što je posebno surov ili komplikovan, već zbog same tematike koju pokušava da obradi, jeste „First Person Shooter”, inače drugi po redu. Kako mu samo ime kaže, slučaj tretira „mali incident” u jednog lokalnoj igračnici u kojoj je sa tri hica ucmekan izvršni producent hit igre GutWrench III, samo nekoliko dana pre njenog zvaničnog uvođenja u gold status. Iako po karakteru predstavlja klasično ubistvo s predumišljajem zbog sukoba interesa i zavisti, slučaj se indirektno bavi večitim etičkim pitanjima vezanim za eksplicitno nasilje u kompjuterskim igrama, sa akcentom na uticaj degutantnih shootera „na mlade i ničim iskvarene naraštaje”.

Trojka u podnaslovu igre nije slučajna. Naime, jedini pravi napredak kojim se može podičiti četvrto izdanje CSI-ja jeste prelazak na puno 3D izvođenje. Ova tehnička inovacija, iako za današnje pojmove ne predstavlja nikakvo čudo, jeste ozbiljan napredak u odnosu na statične scene koje su krasile dosadašnje nastavke. Sloboda istraživanja lokacije, doduše još uvek ne potpuna jer je zumiranje i dalje moguće samo u unapred definisanim pravcima, znatno je podigla stepen interaktivnosti i učinila virtuelni forenzički posao realnijim nego ikada pre. Takođe, redizajniran interfejs, a posebno onaj njegov deo u kojem su smešteni alat i pribor koje istražitelj koristi na licu mesta (četkice, sprejevi, folije i slično), omogućava lakšu i bržu manipulaciju prilikom prikupljanja dokaznog materijala.

Odluka da se Telltale Games angažuje na razvoju četvrte CSI igre ispostavila se kao ne baš najsrećnije rešenje. Ljudi u čijim dušama čuče Monkey Island i Sam & Max naprosto nisu bili u stanju da naprave dovoljno upečatljivu forenzičku avanturu kojom bi mogli da impresioniraju ionako razmaženu igračku publiku, odavno oguglalu na bljutave prizore, što kroz filmove što kroz same kompjuterske igre. Ako CSI serijal nastavi da se razvija u ovom pravcu, ne gine mu propast.

Slobodan MACEDONIĆ