Nekoliko pitanja nameće se čim ugledate ovakav naslov. Kao prvo: „Da li naslovi igara zaista moraju da budu ovoliko dugački?” Drugo pitanje je naravno: „Who the f*** is Marc Ecko?” Kada neko kao Sid Mejer stavi svoje ime ispred naslova igre, to je garancija kvaliteta i čovek zna na čemu je, ali šta misliti kada to ime pripada modnom dizajneru? Na svu sreću, slično Vesu Krejvenu ili Piteru Džeksonu, koji su svojim potpisima produžavali imena igara, Mark Eko zaista ima veze sa sadržajem ovog naslova, i to na krajnje pozitivan način. Naime, pre nego što je postao dizajner urbanih modnih artikala, Eko je bio poznat po svojim grafitima koje je pravio po celom Njujorku. Samim tim, kada imamo igru koja govori o mladom grafiti umetniku, nije čudno što je njen scenarista neko poput Marka Eka.

Priča prati Trejna, početnika u svetu grafita u fiktivnom gradu Nju Radijusu. Ovom mešavinom Njujorka iz osamdesetih i megalopolisa budućnosti vladaju gradonačelnik Sung, njegove specijalne oružane snage, kao i razne bande. U ovom negostoljubivom okruženju Trejn želi da postane najbolji i najpoznatiji među svim crtačima grafita i avantura može da počne. U osnovi, igra je arkadna avantura sa prilično naprednim sistemom borbe, kao i solidno razrađenim mehanizmom crtanja grafita. Nažalost, ovo poslednje, što bi trebalo da je sama srž igre, čak i u svojoj pojednostavljenoj formi prilično je masakrirano kontrolama i navikavanje na njih neće biti nimalo lep proces.

Kada bismo zaboravili priču i atmosferu i ostavili ogoljenu mehaniku igre, ostalo bi kretanje od lokacije do lokacije u potrazi za površinama za ostavljanje grafita. Kada god dođete u novo okruženje, potrebno je da uđete u inspiration mode koji će vas pomoću šarenih izmaglica voditi do primarnih i sekundarnih „meta”. Na svakoj lokaciji postoje mesta na kojima morate da ostavite grafit, kao i ona na kojima možete, ali ako ne želite da im posvetite vreme, to nije neophodno. No, kako se igra zove Getting Up, poenta jeste crtanje što više grafita jer svaki dobro urađeni grafit daje vam reputaciju za koju kasnije otključavate dodatne sadržaje – od nivoa, dizajna grafita i borilačkih poteza, do multiplayer moda i pesama sa soundtracka.

Pre nego što priđete samoj površini za crtanje, najčešće ste suočeni s nekim akrobacijsko-borbenim izazovom. Veranje i skakanje su obavezni ako želite da ostavite svoj znak na najnedostupnijim mestima (jer ona, naravno, daju najviše reputacije). Sama borba ima nekoliko dobrih i nekoliko loših strana. Ono što počinje kao jednostavna tabačina vremenom i otključavanjem novih poteza postaje prilično detaljno razrađen sistem borbe sa raznim zahvatima, kombinacijama, korišćenjem „priručnih sredstava” i specijalnim udarcima. Tokom borbi neprestano se puni skill metar koji možete da trošite na specijalne udarce, što je prilično korisno kada ste brojčano nadjačani. Nažalost, bez obzira na to koliko protivnika gleda u Trejna, u datom trenutku oni uvek imaju još jednog tihog saveznika – kameru koju neprestano treba korigovati. Istina, ovo nikad nije baš toliko teško i kontrole u borilačkom delu igre nikada nisu toliki kamen spoticanja. Zapravo, veći problem od borbe su pokušaji da se određeni sukobi prevaziđu šunjanjem tako da ćete neretko dići ruke od tajnovitosti i obaviti stvari na teži način.

Ono što je usko grlo i mesto za skupljanje većine propusta i mana jeste zapravo ono što ovu igru i čini tako jedinstvenom (i samim tim deo kojem je trebalo posvetiti mnogo više pažnje) – crtanje grafita. Kada pronađete odgovarajuću površinu, prvo birate tehniku, a zatim iz svoje crne knjižice i dizajn koji ćete nacrtati. Takođe, određujete veličinu samog grafita jer što uočljiviji grafit – to veća reputacija. Sve ovo do sada teče krajnje glatko, ali tada, kada se na odgovarajućem mestu nađu crno-beli obrisi vaše buduće kreacije, dolazimo do škakljivog dela. Naime, iz nekog razloga ravnomerno popunjavanje površine bojom (kako bi se izbeglo razmrljavanje i gubitak reputacije) pomoću tastature i miša ne ide tako lako kao što bi čovek očekivao. Do trenutka kada čovek ovlada ovom komplikovanom i bilo gde drugde u životu krajnje neupotrebljivom tehnikom, brojni dizajni grafita koje ostavljate za sobom po Nju Radijusu počeće polako da se ponavljaju što nas dovodi do sledećeg pitanja: zašto nema nekog in-game editora za sopstvene dizajne grafita? Istina, svi postojeći su dela poznatih grafiti umetnika, ali bilo bi lepo da ljudi mogu da ostave sopstvene kreacije u igri pa makar to bilo „Kole wuz here” naškrabano auto-lakom. Kad smo već kod slobode izražavanja, po mnogim površinama u igri ne može da se crta, iako deluju kao stvorene za to. Pentranje uz cevi da bi se ostavio mali grafit naspram golog zida od dva metra na kom ne može da se crta... Logika?

Produkciona vrednost ovog naslova je u najmanju ruku impresivna. Sem Taliba Kvelija koji daje glas naslovnom liku, u Getting Up mogu se čuti i Rozario Doson, Đovani Ribizi, Britani Marfi, Džordž Hamilton, Čarli Marfi i Adam Vest. Muzički producent igre je P. Diddy, a na soundtracku se vrte desetine aktuelnih hitova čiji redosled puštanja možete sami da birate u meniju urađenom kao virtuelni i-Pod. Sem toga, oni upoznati sa razvojem grafiti pokreta u Njujorku biće prijatno iznenađeni što se u igri u ulozi Trejnovih „učitelja” pojavljuju stvarne legende kao što su Smith, Tkid, Obey ili Futura.

Iako nije izglancan do punog sjaja, Getting Up definitivno predstavlja mali dragulj u ovogodišnjoj ponudi igračkih naslova. Odličan scenario kombinovan sa akcijom krajnje je zabavan. Istina, opšti utisak narušavaju mali propusti kod izvođenja i mnogo veći kod kontrola, ali, i pored toga, igra nema problem da vas drži uz sebe satima. Za nekoga ko do sada nije imao veze sa zabavnim softverom, Mark Eko je veoma dobro obavio svoj posao jer su priča i atmosfera grafiti supkulture najjače strane ove igre koju, i pored njenih mana, vredi makar probati.

Dragan KOSOVAC