Igra koja zaslužuje naziv najpopularnije simulacije ekstremnog sporta doživela je sedmi, do sada najzreliji i tehnički najzahtevniji nastavak. Realizacija ideje da se napravi igra koja se odvija na velikom prostoru i bez pauza za učitavanje nivoa zahtevala je solidno programersko umeće budući da ograničeni memorijski kapaciteti i sporost optičkih drajvova u konzolama predstavljaju popriličan problem. S druge strane, za PC platformu free-roaming simulacije nisu nikakva novost niti naročit problem za realizaciju. No, Neversoft ni ovoga puta nije želeo da uloži malo više novca i priredi zasebno PC izdanje, već je pribegao klasičnom portovanju – zanima nas samo zašto se čekalo bezmalo pet meseci. Jedina prednost kompjuterske verzije igre jeste veća ekranska rezolucija koja, međutim, nije ispraćena adekvatno ispeglanom grafikom.

Tony Hawk’s American Wasteland (nastavak Tony Hawk’s Undergrounda 2) početnicima nudi Story režim tokom kojeg se mogu postepeno upoznati s komandama i fizikom, dok će se iskusniji igrači odmah opredeliti za Classic varijantu u kojoj mogu da kreiraju sopstvenog pulena ili izaberu nekog iz redova autentičnih skejtera i vozača BMX bicikala (tu su Toni Hok, Bem Margera, Rik Torn, Bob Bernkvist i još desetak renomiranih „ekstremista”). Scenario u „pripovedačkom” modu zasnovan je na klasičnoj priči o provincijskom momku koga na vatrenim ulicama Los Anđelesa dripci opljačkaju i ostavljaju sa skejtbordom i nešto para u džepu (tačnije, sa sto dolara – prilično velikodušno za ulične barabe koje radije kradu garderobu nego novac). Unesrećenom momku u pomoć priskače simpatična Mindi, vlasnica skejtbord magazina „American Wasteland” i njeni ortaci koji će naivnom seljačetu ponuditi besplatne lekcije vožnje skejtborda (nešto poput trenažnog režima).

Igra se sastoji od nekoliko prostranih mapa koje su „neprimetno” povezane tunelima, dugačkim i monotonim koridorima koji služe kao diverzija koja treba da maskira učitavanje sledeće mape – čini se da bi statični „Please wait... loading” ekrani tokom učitavanja ipak bili bolje rešenje od dosadnih tunela s malo prepreka i seckavom animacijom (bar ova glupost je mogla biti izostavljena iz PC verzije). Tereni na kojima se odvija igra su raznovrsni (centar i okolina svetske prestonice šoubiznisa) i dobro opremljeni objektima koji se koriste za izvođenje vratolomija.

Upravljački sistem zahteva vreme za navikavanje, naročito ako se igra preko tastature. Kada Mindini ortaci u Story režimu objašnjavaju trikove, pojavljuju se prozori u kojima piše koji taster u datom trenutku treba pritisnuti, što bi bilo vrlo lepo kada bi te informacije bile tačne – čak ni ako se ne promene default komande, igra će se pozivati na komande koje ne postoje. Ako se odlučite za džojped s PS2 rasporedom tastera (npr. Dual Action), imaćete daleko manje problema. Grafika se, osim po većoj rezoluciji, praktično ne razlikuje od one u verzijama za konzole, što nije loše, ali je svakako moglo i bolje (verzija igre za Xbox 360 napljuvana je upravo zbog grafike koja ni izbliza ne koristi sve mogućnosti novog sistema). Animacija u igri je vrlo dobra, a u animacionim sekvencama daleko lošija, neprirodna i „nervozna” i sa nepreciznim lipsinkom (usklađenost pokreta usana sa tekstom koji se izgovara). Muzička podloga obiluje licenciranim melodijama koje se lepo uklapaju u atmosferu (dominiraju rok, pank i hardkor numere bendova kao što su Senses Fail, Scissor Sisters, The Doors, Dead Kennedys i drugi). Zvučni efekti krljanja na dasci i biciklu su dovoljno uverljivi da ne poželite da ih sprovedete u stvarnom životu.

Iako izvorno nisu bili element Tony Hawk simulacija, BMX bicikli u ovoj igri podižu atmosferu i služe kao dobrodošlo osveženje, mada je vožnja na skejtu tehnički zahtevnija i vizuelno dopadljivija. Upravljanje dvotočkašima je nešto drugačije od „jahanja” daske, a monotoniju razbijaju misije u Classic režimu (izvođenje trikova, sakupljanje love i druge discipline iz ranijih nastavaka). Opcija za kreiranje sopstvenog vozača je siromašna – pet osnovnih „modela” možete okititi raznobojnim krpicama i urediti im frizure (svaka sličnost sa San Andreasom, uključujući i free roaming filozofiju, naravno, jeste namerna).

Tony Hawk’s American Wasteland je vrlo dobra igra koja će se u isto vreme dopasti poznavaocima i privući nove igrače, mada prednost ipak daje novajlijama. Činjenica da smo čekali nekoliko meseci da bismo dobili puki port sa konzola koji čak nije oslobođen bagova (nesinhronizovani titlovi, greške u mapiranju komandi na tastaturi i džojpedu) novog Tonija je koštala bolje ocene. Ne sviđa nam se ni to što je multiplayer režim ostvaren kroz GameSpy Arcade servis koji je zaista „pain in the arse”.

Gradimir JOKSIMOVIĆ