Mada na prvi pogled tako ne izgleda, The Great Art Race zapravo nema puno veze s umetničkim delima. Ispod spoljašnjosti koja služi da neopreznog kupca privuče implicitnim potencijalom za edutainment („učenje kroz zabavu!”, jedna od retkih formi kompjuterske zabave koju tipičan roditelj može da svari), krije se rudimentarna finansijska simulacija u kojoj je glavni cilj sakupiti što više para za što manje vremena.

Sve je upakovano u simpatičnu „Herkul Poaro” oblandu. Period veselih dvadesetih, Art Deco interfejs i sving muzika ostavljaju dojam učtive civilizovanosti i suzdržanog hedonizma. Takva je i priča: bogati ujka Volter želi da povrati ukradenu kolekciju slika pre nego što umre. Ove slike će se pre ili kasnije pojaviti na aukcijama širom sveta pa tako ujka Volter svakom od svojih sestrića poklanja džak para i uputstvo da otkupe što je moguće više slika. Ko ih na kraju nađe najviše, nasleđuje njegovo bogatstvo.

Sasvim neočekivano, od igrača se potom očekuje da se zaputi u toplije krajeve i kupi nekoliko plantaža. Ovde igra otkriva svoje pravo lice: tobožnja jurnjava za slikama je tek cilj koji opravdava sredstvo, simulaciju kapitalizma. Prve plantaže dovoljne su da se poseju klice buduće trgovinske imperije. Moguće je proizvoditi pet različitih dobara, u zavisnosti od dela sveta u koji pustite svoje trgovinske pipke. Kada se postavi plantaža, iznajmljuju se nadničari, određuje se plata (taman tolika da vam radnici ne stupe u štrajk) i ubiranje profita može da počne. Svakih nedelju-dve pokupite sirovine, transportujete ih natrag u civilizaciju i prodate po povoljnoj ceni. I tako ukrug.

Sve ostalo je dopunski sadržaj, ubačen da zaokrugli igru i zakomplikuje vam život. Pored aukcija, tu su konjske trke, ekspedicije, kupovina nekretnina i kursevi za prepoznavanje falsifikata. Svaki potez u igri nešto košta, bilo u novcu ili u vremenu. Za putovanje od grada do grada potreban je tačno određen broj dana, tokom kojih igrač ne može ništa korisno da uradi (osim da posmatra statičnu mapu sveta, dok se u pozadini vrti isti sempl hrkanja). Ubrzo postaje jasno da je ključ napretka uspešno žongliranje brojnim obavezama i datumima. Ako je preostalo još deset dana do aukcije u Berlinu, ima li vremena da se brzo pokupe zalihe čaja u Ankari, prodaju u Londonu, a zatim da se sa dobijenim profitom kladi na trkama u Parizu? Ko reskira – profitira, što bi rekao Delboj.

Problem s igrom je što je istovremeno i jednostavna i dosadna. Jurcanje od plantaže do plantaže, uz povremene aukcije i konjske trke nije dovoljno da duže drži pažnju. U praksi, provešćete najviše vremena u tranzitu, slušajući hrkanje. Krunski dokaz da su se autori dovijali kako da obogate iskustvo? Sistem otkrivanja falsifikata: uz sliku ide šifra koju igrač mora da dešifruje uz pomoć tabele koja se nalazi potpuno van igre (u jednom PDF fajlu na CD-u). Krajnje nezgrapno.

Đorđe NAGULOV