Da stvari odmah postavimo na svoje mesto – The Secrets of Da Vinci je igra koja nema nikakve veze sa romanom „Da Vinčijev kod” oko kojeg se već pune dve godine diže prašina i koji se ponovo našao u žiži interesovanja zahvaljujući filmskoj adaptaciji koja se upravo vrti u svetskim bioskopima. Naravno, bilo bi suviše naivno tvrditi da je njena pojava baš u ovom trenutku rezultat puke slučajnosti i da Kheops Studios, francuska firma čije igre svakim novim izdanjem postaju sve bolje i bolje, nije namirisala najbolji momenat da progura avanturu koja se zasniva na (izmišljenim) detaljima iz života jednog od najvećih genija u istoriji čovečanstva.

Srećom, za razliku od ordinarnog đubreta zvanog The Da Vinci Code koje smo opisali u jednom od prošlih brojeva, pred nama se nalazi igra puna pozitivnog duha, neopterećena kontroverznim romanom Dena Brauna, a samim tim i povikama kojima je katolička crkva zasula sve koji se pozitivno odnose prema onome što je čovek napisao. Leonardo Da Vinči i misterije koje se vezuju za njega zapravo su samo oblanda za priču koja bi se mogla nazvati „Sve što ste želeli da znate o zavođenju srednjovekovnih lepotica, a niste imali gde da pročitate”.

Tri godine nakon Leonardove smrti, tačnije 1522, bivši šegrt jednog italijanskog slikara po imenu Valdo stiže u Francusku, u zamak u kojem je slavni umetnik proveo poslednje godine svog života, navodno u želji da prouči njegove izume i crteže nerealizovanih projekata. Ubrzo, međutim, postaje jasno da prava priroda te posete krije u sebi još jedan nimalo častan motiv. Prihvativši masnu ponudu anonimnog sponzora, Valdo se obavezuje da će pronaći i ukrasti tajni rukopis koji je Leonardo navodno sakrio unutar zidina zamka, smatrajući da čovečanstvo još uvek nije dovoljno sazrelo da može da prihvati činjenice koje se nalaze u njemu. I ne bi tu bilo nekih problema da dotično imanje trenutno ne pripada gospođici De Burdezier, aktuelnoj ljubavnici francuskog kralja Fransoa I, koja je sve svoje životne probleme rešavala preko kreveta i u čijoj se spavaćoj sobi nalazi ključ tajne Da Vinčijevog rukopisa. Mladi Valdo, shvativši da mu trezveni pristup neće puno pomoći, odlučuje da zaigra na kartu šarmera i da njegovom kraljvskom veličanstvu preotme omiljenu pratilju. Pitate se kako? Pa, uz pomoć prikladnog alata...

Da Vinčijev manuskript, beležnica oko koje se na prvi pogled vrti čitava priča, jeste zapravo potpuno nebitan predmet (mogao je to bez ikakvih problema biti Đokičin peškir) koji je poslužio samo kao povod za ono što čini suštinu ove igre, a to je prikaz jednog vremena, jednog istorijskog perioda (renesansa) tokom kojeg je evropska civilizacija izašla iz viševekovnog mraka i utrla put onome što danas zovemo modernim društvom. Značaj Leonarda Da Vinčija u tom procesu je nemerljiv te se ova avantura može posmatrati kao pokušaj da se ukaže počast jednom velikom čoveku, upakovan na način koji će svakome biti zanimljiv.

Skladnim mešanjem istorijskih podataka i fikcije, ozbiljnih tema i ljubavnih trikova, nastala je igra koja sjajno funkcioniše bukvalno na svakom planu. Izbegavanjem avanturističkih stereotipa, sa najširim dijapazonom zagonetki (od mućkanja hemijskih jedinjenja i kovanja zlatnih novčića, do astronomskih problema i dresiranja golubova), The Secrets of Da Vinci u svakom trenutku deluje sveže i neponovljivo, primoravajući igrača da ga proguta u jednom zalogaju. Naravno, imajući u vidu njegovu osnovnu temu, zagonetke vezane za Leonardove izume imaju poseban status. Neke od njih su veoma jednostavne, poput popravke mlina-čekićara, fontane sa Arhimedovom zavojnicom ili čuvene leteće mašine, dok druge zahtevaju više intelektualnog napora, kao što je pronalaženje mesta na kojem je skriven tajni rukopis. Tu je i nezaobilazna Mona Liza, za koju se vezuje nesumnjivo najteži problem u igri – izrada njenog falsifikata, od početnog crteža ugljem, pa do finalnog toniranja uz pomoć kombinovanja uljanih boja i izbeljivača.

Iako je u ovoj igri izostao sada već poznati „matematički” inventar (kombinovanje predmeta u formi jednačina), Kheopsovci ne bi bili to što jesu da nisu ponovo osmislili neki originalni detalj čija je svrha izdvajanje ove avanture iz proseka. Ovoga puta u pitanju je poigravanje sa likovima Anđela i Đavola pod čijim uticajem igrač (ne)svesno formira tok priče. Naime, The Secrets of Da Vinci je po svojoj strukturi nelinearna igra koja omogućava rešavanje većine problema na dva-tri načina koji se interpretiraju kao dobar, neutralan ili zao (npr. papir za štampanje se može napraviti, kupiti ili ukrasti). U zavisnosti od prirode učinjenih radnji, igračeva anđeoska ili đavolska strana će početi polako da preovlađuje, privlačeći junaka sve više na svoju stranu (preveliki dobrica ne može da čini zla dela i obrnuto). Ukoliko se, pak, u nekom momentu pojavi želja za promenom njegovog karaktera, akumulirani poeni, stečeni tokom igre, mogu se naknadno raspoređivati na obe strane, čime se vrši korekcija ponašanja glavnog junaka.

Kheops Studios ovom igrom definitivno dokazuje da je od male, gotovo amaterske firme evoluirao u ozbiljnog igrača u industriji kompjuterske zabave. Osvrt na njihovu dosadašnju produkciju nameće samo jedan komentar – pred njima je svetla budućnost ukoliko posvete više pažnje dužini i promociji svojih igara. Sa ovako kratkim avanturama kakva je ova, ali i sve prethodne, i praktično neprimetnom marketinškom kampanjom, postoji opasnost da još jedan kreativan tim isčezne sa scene pod uticajem crnih rupa kao što je, recimo, Electronic Arts. Bila bi to velika šteta.

Slobodan MACEDONIĆ