Japanska logička zezalica pod imenom Sudoku poslednjih godinu-dve dana toliko je uzela maha (i to širom zemaljske kugle) da je možete sresti svuda oko sebe – na televiziji, u novinama, na kućnim i prenosnim konzolnim sistemima, računaru... Za razliku od štampanog izdanja, elektronska verzija Sudokua donosi niz prednosti – lakše se igra, nudi veći dijapazon kombinacija (instant) i, na kraju krajeva, odigrava se u daleko privlačnijem audio-vizuelnom okruženju.

Ako ste protekli period proveli ispod staklenog zvona ili jednostavno nemate predstavu o tome oko čega je to raja poludela (a nije fudbal), ukratko ćemo pojasniti. Sudoku je logička igra koja se odigrava na tabli sastavljenoj od devet manjih tabli od kojih svaka sadrži po devet polja. Cilj igrača je da svaku tablu popuni brojevima od 1 do 9, ali tako da se brojevi (uzevši u obzir osnovnu tablu) ne smeju ponavljati u nizu ni po horizontali ni po vertikali (u bilo kojoj varijanti morate imati niz brojeva od 1 do 9, postavljenih proizvoljnim redosledom). S obzirom na to da igra nudi bezbroj kombinacija i da gotovo nikad ne započinje identičnim radnim parametrima, nije nikakvo čudo zašto je zavredila toliko pažnje. Takođe, u igri se neometano može uživati u pokretu – sve što vam je potrebno jeste parče hartije sa postavljenom kombinacijom i olovka. Godine nisu bitne.

Ipak, od elektronskih verzija s pravom se očekuje mnogo više. Programeri to znaju pa nije ništa neobično što postoje igre u kojima je moguće manipulisati veličinom table za igranje, menjati simbole koji će se postavljati po poljima, uticati na pojedina pravila... Upravo tako nešto očekivali smo i od Perfect Sudokua – da donese multikonfigurabilno radno okruženje koje će igraču pružiti potpunu slobodu u kreiranju uslova igranja. Nažalost, to se nije dogodilo.

Bez imalo preterivanja može se reći da je Perfect Sudoku samo običan „papirni” Sudoku prenet u elektronski oblik i začinjen zvučnim efektima i 3D grafikom. Igra nudi svega dva radna režima (arkadni i klasični) i ne sadrži nijednu opciju putem koje bi se moglo pristupiti promeni pravila ili uslova igranja. Da stvar bude još gora, autori se nisu pretrgli u ni u osmišljavanju grafičkog okruženja i definisali su samo četiri različite šeme koje se mogu iskoristiti kao tematska podloga. Naravno, najveće razočaranje su siromašni režimi igranja koji teško da će vam pažnju držati na duge staze. U klasičnom modu ne postoji nikakvo ograničenje i igrate sami protiv sebe dok vam ne dosadi ili ne ponestane tabli za igranje. S druge strane, arkadni režim nešto je dinamičniji jer donosi vremensko ograničenje prilikom rešavanja, ali i bodovnu penalizaciju prilikom odigravanja pogrešnih poteza.

Pohvalno je što se table sa „zadacima” mogu odštampati i poneti sa sobom, kao i što postoje četiri nivoa težine. Sve ostalo može da se nađe i u shareware, pa čak i besplatnim ostvarenjima koja su prosto preplavila Internet.

Vladimir PISODOROV