Vreme je da se izvadi šampanjac. Upravo je prekršeno nepisano pravilo da akcione igre ovog kalibra ne migriraju sa konzola na PC. Devil May Cry 3 je zverka kakva se retko viđa u našem komšiluku: furiozna tabačina u trećem licu, kojoj konzolaški koreni izviru na uši i koja je lišena praktično svih pretenzija kojima su obično opterećeni klasični PC žanrovi. Posle jednolične dijete sastavljene većinom od pucačina, avantura i strategija, ovakvo vitlanje mačem i besomučno lemanje demona, začinjeno obilnom dozom japanske uvrnutosti, doživljava se kao čista egzotika. Neupućenima malo upozorenje – DMC3 se smatra jednom od najtežih igara na PlayStationu. Ova verzija je nešto lakša, ali svako ko joj priđe bez dužnog poštovanja, verovatno će biti sažvakan više puta nego što je nužno zdravo za gejmerski ego.

Prva stvar s kojom odmah treba biti načisto jeste da je DMC3, što se prezentacije, interfejsa i grafike tiče, klot konverzija. Podrške za miš uopšte nema, tasteri su raspoređeni prema nekoj japanskoj logici, a čak se nisu potrudili ni da ubace komandu za izlazak iz igre. Igru je, tehnički, moguće preći lomeći prste na tastaturi, ali to skoro da nema smisla. Iz aviona je jasno da je DMC3 namenjen igranju uz pomoć dobrog dual-analog džojpeda. Em traži gomilu lako dostupnih tastera, em je tako stepen kontrole za klasu fluidniji. Grafika je za PS2 standarde odlična, što podrazumeva generalno isprane teksture i sićušan poligonalni budžet. Barokni okoliš i maštovito dizajnirani neprijatelji donekle izvlače stvar, a tempo igre je toliko brz da se retko kada ima vremena za razgledanje. DMC3 je poput sportskih kola – nudi fantastične performanse nauštrb udobnosti. Na kraju se ipak sve svodi na gameplay.

Junak igre je mlađani poludemon Dante. Njegov fetišizirani izgled (koji Japanci iz nekog razloga toliko vole) i razmetljivost verovatno će u dobrom delu ovdašnje igračke populacije pobuditi instant antipatiju, ali čovek se vremenom navikne. Kada mu jednog dana u dvorištu izraste masivna demonska kula, očigledno je da njegov zli brat blizanac Virdžil nešto pokušava da dokaže. Dante prihvata ovu suptilnu pozivnicu i ulazi u kulu da bratski raščiste stvari. Zaplet ubrzo prerasta okvire porodičnih trvenja da bi obuhvatio čitavu malu galeriju čudnih likova. Njihov izgled, gluma i animacija su odlični, a brojne cut-scene između nivoa su tako nenormalno koreografisane i pune energije (nešto poput „Matriksa” na steroidima) da možemo bez bojazni reći da ovako nešto još niste videli. Elem, sudbina sveta je u vašim rukama, a između vas i cilja čuče hiljade demona i desetak zastrašujućih bossova koji su obično dvostruko gadniji nego što izgledaju.

Devil May Cry 3 je po mnogo čemu old-school igra, krojena po ugledu na klasike žanra, kada je bilo sasvim normalno zaglaviti se na nekom mestu više dana. Ideja je bila da se nivoi iznova prelaze više puta, a svaki put biste bili malo bolji i stigli malo dalje. Uprkos tome što su autori snizili opšti nivo težine (ono što se ovde zove hard bio je tek normal na konzoli), nepripremljeni PC igrači naviknuti na quicksave će već na drugom nivou liti suze frustracije. Kao u starim akcionim platformama, igrač mora da čita ponašanje svakog protivnika i prepozna trenutak kada se treba izmaći, često u deliću sekunde. DMC3 je teška, ali uvek fer igra, pošto svaki neprijatelj daje jasan znak pre nego što napadne. Većina igrača moraće svejedno da inicijalno rekalibriše očekivanja, inače neće daleko stići.

Dante u suštini na raspolaganju ima isti komplet poteza i oružja kao bilo koji drugi akter modernih 3rd person tabačina. Razlika je u tome što Dante sve radi kroz hiperbolu. Svaka njegova pojedinačna animacija izgleda megadobro, od najobičnijeg vitlanja mačem do komplikovanih sekvencijalnih komboa koji od igrača zahtevaju virtuoznost na džojpedu. Već njegov osnovni set poteza default mačem i pištoljima dozvoljava bravure o kojima drugi akcioni heroji mogu samo da sanjaju. Ključni detalj koji borbu čini toliko zanimljivom jeste mogućnost da u trenu menjate dva hladna i dva vatrena tipa oružja, često unutar istog napada. Tipičan kombo podrazumeva lansiranje mačem protivnika u vazduh, skakanje za njim i obradu nunčakama, torpediranje nesrećnika natrag na zemlju dvocevkom i finalno obrušavanje (opet mačem), koje će takođe oboriti sve okolne demone. Dante je izuzetno agilan i odmah reaguje na svaku komandu tako da je pravo zadovoljstvo kontrolisati ga.

Dante može da koristi četiri različita stila borbe koji nude potpuno drugačije specijalne poteze. Tako je npr. Trickster dobar za izbegavanje udaraca, dok je Gunslinger namenjen igračima koji više vole pištolje. Između nivoa, Dante može da kupuje nove poteze i unapređuje oružje trošeći soul orbove koje sakupi iz palih protivnika. Dizajneri su tu ubacili genijalnu caku koja igrače forsira da što više variraju svoj stil igranja: brojač u uglu ekrana koji prati koliko su vam lude egzibicije. Što ste bolji, dobićete više orbova, ali ako uporno ponavljate ista tri poteza, biće manje para. Brojač se resetuje svaki put kada primite udarac tako da je imperativ da Dante što duže ostane neokrznut. U praksi se sve ovo pretače u adrenalinski haos, dok lemate šest demona odjedanput i sprovodite akrobacije od kojih vam dođe da kličete zajedno sa Danteom. Jedino fiksna kamera ponekad otežava preglednost situacije, ali ovo obično nije ozbiljan problem.

Special Edition u podnaslovu odnosi se na ekstra sadržaj kojeg nije bilo u originalu. Kada jednom pređete igru, otključava se Virdžil. Mada nije toliko svestran koliko Dante, mnogo je jači i ima sopstvene unikatne poteze i oružje. Takođe smo dobili Bloody Palace, mod namenjen samo hardkor DMC fanaticima: arenu u kojoj se borite protiv beskonačnih talasa protivnika, tokom 9999 nivoa! Iz razumljivih razloga ovu brojku nismo potvrdili.

Đorđe NAGULOV