Simulacije vožnje s izvođenjem u izometrijskoj perspektivi danas se nalaze na spisku ugroženih vrsta. Zub vremena lomi se još jedino na Codemastersovom Micro Machinesu koji uvek kada se ukaže prilika – a sušno leto ne može biti bolji trenutak – evocira uspomene na vreme kada smo se grčevito trudili da budemo „za ekran” ispred protivnika.

Micro Machines V4 predstavlja, kao i njegovi prethodnici, arkadnu simulaciju trka minijaturnih vozila koja smo sakupljali pre nego što smo računarima zamenili klikere, lastiš i bazene s peskom. Brdo maštovito dizajniranih staza, mogućnost kreiranja sopstvenih trkališta, uz neverovatan vozni park sa 750 različitih modela četvrti Micro Machines čine naročito ukusnim „zalogajem” za ljubitelje frenetičnih vožnji. Pravila igre ista su kao u originalu: najviše četiri igrača trude se da održe automobilčiće na stazi i uteknu protivnicima taman toliko da ih izbace iz vidnog polja kamere koja uvek prati najbrže vozilo. Bodove gube vozači koji ispadnu sa staze odnosno izgube se iz kadra. Kada na ekranu ostane samo jedan takmičar, trka se na tom mestu resetuje i započinje nova etapa sa svim vozačima. Spretnost koja podrazumeva navikavanje na osetljive kontrole (ne pomažu mnogo ni analogni upravljači), dobri refleksi i umešno baratanje naoružanjem i pozadinskim elementima jesu faktori koji odlučuju pobednika.

Od solo režima (klasične i vremenski ograničene trke) daleko su zanimljiviji multiplayer dueli, naročito kada se u igru uključi i oružje – bombe, šokeri, projektili, eksplozivne kockice, čekić i druge zezalice koje protivniku otežavaju upravljanje ili ga potpuno izbacuju sa staze. AI kompjuterskih protivnika je na prvi pogled sasvim solidan, ali se s vremenom uviđa izrazita neujednačenost u kvalitetu vožnje – dok neki protivnici voze bolje od Šumahera, drugi ne mogu da se porede ni s Miškom „Ko to tamo peva” Krstićem. U skladu s principom as simple as possible, komande su svedene na svega sedam tastera. Fizika nije verodostojna (sudari, oštećenja, ubrzano kretanje), dok je sila inercije uglavnom prenaglašena – kao da se ne radi o vozilima čija masa ne prelazi nekoliko desetina grama.

Dobro zamišljen koncept narušen je propustima koji su posledica nedorađenosti – grafičkim bagovima i lošim pozicioniranjem kamere (manuelno upravljanje nije omogućeno). Bubice u grafici vizuelno nisu toliko neprijatne, ali mogu biti neugodne kada „zaboravljene” teksture zaklanjaju pogled (očigledno postoji problem sa Z-bufferingom). Preglednost ometaju i pozadinski elementi s kojima se kamera po pravilu ne snalazi dobro, ostavljajući igrača da u senci nagađa kakvom se putanjom kreće, što je naročito neugodno na oštrim zavojima. S druge strane, staze su kratke i lako se memorišu tako da problem slabije preglednosti nije nerešiv.

Zamerku zaslužuje i sistem ocenjivanja prednosti koji, čini se, kompjuterskim vozačima oprašta više nego onima koji su u vlasti igrača. Nisu retki ni slučajevi „čudesnog” preticanja u kojima se kompjuterski vozači pojavljuju niotkuda, baš u trenutku kada treba da izgube bodove. Zbog takvih nedostataka Micro Machines V4 može da se preporuči samo kao dobra multiplayer zabava. U režimu za jednog igrača naprosto nije vredna truda.

Gradimir JOKSIMOVIĆ