Ovog meseca pozabavićemo se igrom rađenom po „Uličnim psima”, Tarantinovom kultnom prvencu koji se mnogima nalazi pri vrhu liste omiljenih filmova. Naravno, ponovo govorimo o akcionoj igri sa pogledom u trećem licu, kao da je zakonom propisano da se sve igre po filmovima moraju uklopiti u taj šablon. Ukoliko količina pljuvanja ne bude toliko masivna kao obično, šta ćete, slab sam na muziku iz sedamdesetih.

Igra nosi oznaku da nije za mlađe od osamnaest godina, a u nekim zemljama je potpuno zabranjena. S druge strane, ni „Ulični psi” nisu film za malu decu pa nasilja, psovanja i krvi sigurno ne nedostaje ni u filmu ni u igri. Kada se navedeno uzme u obzir, čovek mora da stavi bar malo prst na čelo i zapita se: „Ako je ovo namenjeno punoletnoj osobi, gde je kvalitet koji bi to trebalo da povlači za sobom?” Za one koji nisu gledali film, sledi mali uvod. Pre 14 godina Kventin Tarantino snimio je priču o grupi kriminalaca koji se međusobno ne poznaju, ali imaju zajedničkog poznanika koji planira pljačku dijamanata. Pljačka se pretvara u fijasko, a preživeli počinju da odmotavaju događaje. Sve to uz odličnu glumu i maestralne dijaloge koje je pisao takođe Tarantino. Kako film ima za Tarantina sada već tradicionalno skokovitu hronologiju, mnogi događaji o kojima se govori nisu prikazani, a neke niti ostaju otvorene. To, naravno, nimalo ne smeta filmu, ali kako svaka igra po filmu traži na sve strane nešto čime će da razvuče radnju tako i ovde postoji „ono što nije viđeno u filmu”. U ovom slučaju to znači da ćete voditi sve članove ekipe kroz desetak „pešačkih” i upola manje vozačkih nivoa.

Kao što je Harvi Kajtel u filmu lepo objasnio, u svakoj situaciji možete da se ponesete kao profesionalac ili psihopata, ali niko neće da radi sa psihopatom jer se nikad ne zna šta će sledeće da uradi. Ovaj citat prenosi se na igru tako što u sukobljavanju sa protivnicima možete da koristite zastrašivanje ili da prvo pucate, a posle postavljate pitanja. Na kraju svakog nivoa igra vrednuje vaš učinak. Što više nepotrebnih leševa to više naginjete psihopatskom kraju skale, a ako uspete da se probijete kroz nivo bez ijedne žrtve, tada ste apsolutni profesionalac. Sredina između ova dva ekstrema jeste prosečni kriminalac karijerista. Iako nivoi, u skladu sa filmom, ne prate radnju hronološki, vaše odluke odnosno stil igre tokom nivoa nemaju neki uticaj na samu igru koja je 200% linearna. Jedino zbog čega bi se teoretski isplatilo preći ovu igru više puta jeste da se pogledaju tri različita završetka, po jedan za profesionalca, psihopatu i karijeristu.

Kada sam poslednji put (a bogami i svaki put pre toga) gledao „Reservoir Dogs”, nisam uspeo da primetim bullet-time sekvence. Davne 1992. godine Kventin Tarantino snimio je odličan niskobužetni film čiji su aduti scenario, dijalozi i montaža. Da, bilo je nasilja, bilo je nekoliko kratkih akcionih sekvenci, ali „Ulični psi” nije akcioni film. Čemu onda ta „bullet-fest” opcija kad se liku napuni merač adrenalina? Da bude još smešnije, i profesionalno rešavanje protivnika takođe podiže adrenalin, ali kad aktivirate bullet fest i upucate četiri protivnika, psiho rejting opet raste. Ideja da je ovakav film idealan predložak i dovoljna potpora da se izbaci još jedan osiromašen i skučen klon GTA naslova može da se objasni samo nepatvorenom korporacijskom pohlepom. No, ironično, kao i sa pljačkom dijamanata u filmu, plan se raspada i sve postaje samo još gore. Naime, preporučljivo je da igru po filmu sa armijom fanova ne pravite sa limitiranim budžetom. Po onome što možemo da vidimo igrajući Reservoir Dogs, sastanak u Eidosu o raspodeli sredstava za ovaj naslov išao je nekako ovako: „Ok, veliki keš Miramaxu za prava na film.” „Da, šefe.” „Developeri prave standardni film-to-game-trash-gameplay, plaćamo ih kesicama kikirikija.” „Kikiriki, šefe.” „Da bismo navukli ikoga da igra ovaj generički junk, potrebno nam je nešto da zeznemo fanove, ideje?” „Pa, u filmu ima scena gde tip brijačem odseca panduru uvo dok ide kul muzika na radiju.” „Može! Platite lika sa brijačem i kul muziku.” „Da izdvojimo sredstva sa skeniranje lica Majkla Medsena kad mu već plaćamo?” „Jok, ne damo više keša za tu igru, nek modelar samo zašilji bradu... Medsen, Džekson, svi ti Majkli meni liče.”

I tako smo dobili igru Reservoir Dogs, šablonsku glupost koja blati kultni film dok K-Billy’s Super Sounds of the ’70s piči u pozadini. Mislim, koliko retardiran moraš biti da iz filma koji je zasnovan na likovima odstraniš baš te likove? Ne bojte se, nije toliko loše što Mr. White, Mr. Orange, Mr. Blonde, Mr. Pink, Mr. Brown i Mr. Blue nisu prisutni, ali niko od njih, kao ni Big Joe i Nice Guy Eddie, ne liči na svoje filmske pandane. Da, Majklu Medsenu su plaćena prava za korišćenje njegovog lica i da pruži glas Mr. Blondeu, ali ingame model tek teoretski liči na ovog glumca. Ostali su pak prava katastrofa. Kao da su namerno pravljeni modeli koji što više odudaraju od glumaca iz filma, verovatno kako bi se izbegla potencijalna tužba tipa „Daj pare, ovaj ipak previše liči na mene”. Pa pre bi trebalo Majkl Medsen da ih tuži što ne liči dovoljno na sebe! Tuga se nastavlja kada se čuju glasovi koji balansiraju na ivici između imitacije i parodije ljudi poput Tima Rota, Stiva Baskemija ili pokojnog Krisa Pena. Uvredljivo.

Jedini kvalitet ove igre i ono što je u mojim očima donekle iskupljuje jeste pomenuta muzika. Bila je super u filmu, super je i sada. Gameplay Reservoir Dogsa je bezobrazno neinventivno đubre, ali muzička podloga je odlična i više nego dovoljna da se čovek opusti, isključi mozak i provede nekoliko sati saznajući detalje koji nisu otkriveni u filmu. Naravno, ostaje činjenica da su opuštanje i zabava još veći ako jednostavno pustite ovaj soundtrack i radite nešto drugo umesto igranja ovog naslova. Ako ste pasionirani fan Reservoir Dogsa, učinite sebi uslugu i ne dirajte disk sa ovom igrom, samo ćete se iznervirati. Bolje je još jednom pogledati film nego trošiti vreme uz ovo. Za kraj, malo objašnjenje – relativno visoka ocena je samo iz zahvalnosti na podsećanju da vratim nekoliko pesama u svoju playlistu.

Dragan KOSOVAC