Jedan od najlepših momenata detinjstva ovdašnjih dečaka rođenih u doba socijalizma svakako je onaj kada se tata pojavio na vratima sa dve lepe vesti. Prva – da je dobio na sportskoj prognozi (alternativno – da je primio neki regres) i druga, mnogo bitnija – da je to što nosi u velikoj pljosnatoj kutiji (obično rođendanski) poklon za najmlađeg sina, tj. vas: veliki vozić „na baterije” za kojim ste kukajući žudeli nekoliko meseci unazad. Kasnije rođene generacije su kukale zbog toga što se tate i komšije od preko puta više igraju tim vozićem od njih samih, ali je ljubav (pretežno muškog pola) prema mini-železnici ostala trajna kategorija do danas. Iz te ljubavi se rodila igra Sid Meier’s Railroads!, i to iz braka razvojnog tima Firaxis Games i izdavača 2K Games. Rezultat njihovog rada je igra koja se bazira na virtuelnom upravljanju železnicom, tj. postavljanju pruga i vozova na različitim terenima, i to 30 različitih vozova na 15 različitih terena.

Sve počinje istorijskom kvaziautentičnom kampanjom u okviru koje ćete imati nekoliko zadataka koje treba završiti do određenog datuma kako biste zadovoljili victory condition. Tako možete krenuti da razvijate železnicu Divljeg zapada i na taj način pravim potezima postati doajen, to jest osnivač železnice budućih SAD, a s druge strane možete razvijati i železnicu istočnoevropskih zemalja posle tranzicije. Ono što će izazvati različite emocije kod igrača jeste činjenica da je gameplay uprošćen do krajnjih granica (ovo definitivno nije Railroad Tycoon 4). Ekonomija je svedena na nekoliko načina zarade. Povezivanje gradova međusobno i sa izvorima resursa (rudnici, farme, polja i slično) donosi bazičnu zaradu. Kako vam depoi prerastaju u stanice, a ove u terminale, to su i vaše usluge skuplje, a zarada veća. Najčešće je resurs blizu grada kojem je potreban, a u protivnom obično postoji mogućnost da potrebnu industriju pokrenete pa zarada od nje pripada vama (kao i kada otkupite već izgrađenu fabriku). Novac se može dobijati i od aukcijske kupovine novijih patenata koje ekskluzivno koristite u narednih 10 godina, dok traje licenca za njihovo korišćenje. Akcije (iliti deonice) poslednje su u nizu izvora zarade, kao i izvor svežeg keša ukoliko vam zatreba brza lova. E, tu se krije opasnost: sve što važi za vas, važi i za protivnike pa prodajom svojih akcija protivniku pružate priliku da vas diskvalifikuje njihovom kupovinom. Novac se čuva redovnom promenom dotrajalih lokomotiva jer troškovi održavanja rastu sa pređenom kilometražom (to mi sa polovnim vozilima ne kapiramo, ali ’ajde...). Šine su „kraljice” prostora, kada ih postavljate, zgrade se automatski pomeraju u stranu, a tuneli i mostovi se sami pojavljuju gde treba. Broj igrača je maksimalno četiri, realnih – u multiplayeru – ili botovanih – u single-player modu. Dobijeni zadaci su različiti, zavisno od kampanje koju vodite, a postoji i opcija randomizacije koja ne dozvoljava da istu misiju igrate dva puta. Kao što već pomenusmo, u okviru svake misije dobijate više tekućih zadataka, na primer: „Poveži Pariz sa Berlinom do 1930.” ili „Sagradi elektranu u Las Vegasu do 1899”. Tu već mogu nastati problemi sa bagovima, to jest sa nedovršenošću projekta. Konkretno, u Las Vegasu nije moguće sagraditi elektranu (inače je to prva ponuđena kampanja) jer je na sva tri mesta predviđena za gradnju industrije već nešto sagrađeno. Pri tom ne postoji opcija rušenja objekta, kao ni opcija undo. Rezultat je to što u konkretnoj misiji ne možete ostvariti maksimalan rezultat. Još više nervira činjenica da ponekad ne možete postaviti voz na određeni deo pruge iz potpuno nejasnih razloga. Veoma je neprijatno kada sagradite pivaru u Skoplju, a nema načina da dopremite ječam iz „skopskih polja ječma” (bukvalno se tako zovu) pa Titograd (mora da su korišćene zastarele karte) snabdevate Solunskim pivom. Na svu sreću, to nema velikog značaja jer je uvek finalni zadatak potući konkurenciju. Nakon toga sledi penzija ili dodatnih 50 godina borbe do pobede ili poraza.

O istorijskoj autentičnosti ne može se govoriti jer u Istanbulu nikada nije bilo industrije prerade svinjskog mesa kao u igri, ali neki elementi su ispoštovani. Naime, ako pokrenete kampanju u Evropi tokom prve polovine XX veka, ubrzo će se industrija čelika pokazati kao najisplativija zbog predstojećeg rata. Takođe, u periodima učitavanja pojavljivaće se portreti velikana železnice sa obrazloženjem, poput cara Nikolaja Romanova koji je sagradio transsibirsku trasu ruske železnice.

Grafika je veoma detaljna, a izbor boja fenomenalan pa sve izgleda kao lep crtać. Posebno će vas oduševiti ljudi i životinje koje se ukrcavaju, kao i oblaci koji će vam zamagliti pogled na teren ako se maksimalno udaljite. Da, ali za dobar osećaj biće vam potrebna „zver” od mašine. Iako će čak i na osrednjim računarima igra „kliziti” na početku, sa neizbežnim pojavljivanjem sve više elemenata, igra počinje opasno da koči na 1 GB RAM-a sa nVidijom serije 7, a isključivanje naprednih funkcija ne rešava stvar dugoročno. Realno, navedeni hardverski minimum je dovoljan samo za puko igranje. Što se zvuka tiče, reklo bi se da je korektan, mada se muzika čuje samo ako se približite gradu. U ostatku igre čuju se zvuci železnice, od „štektanja” parnih lokomotiva, do groktanja svinja koje se prevoze. Posebno su zanimljive muzičke teme tokom pauza i razgledanja menija, preuzete iz američkog folklora i izvedene u skladu sa vašim uspehom: ako propadnete – tugaljivo, molski ili pompezno, durski – kada pobedite.

Ovo je digitalna simulacija igranja „vozićima”, uprošćena za male Amerikance koji treba na vreme da ukapiraju tokove novca i važnost kompetitivne borbe na tržištu, posebno putem kupoprodaje akcija preduzeća. U zavisnosti od afiniteta igrača, ljudi će je zaobići ili obavezno isprobati. S obzirom na to da je najviše onih koji ne pripadaju nijednoj od navedenih grupa, naša preporuka je sledeća: „obavezno isprobati”, posebno na jakoj mašini.

Marin NESTOROV