Avanture LucasArtsa dele se na dve grupe: kultne i megakultne. Trećih, jednom rečju, nema. Prosto neverovatno zvuči podatak da je Lukasova kompanija objavila svega petnaest avanturističkih igara, ali da one, od prve do poslednje, danas imaju status klasika bez kojih žanr ne bi bio ono što jeste.

Priča o jednom od tih petnaest bisera počinje majmunima. Ne, ne govorimo o serijalu Monkey Island koji je bio i ostao zaštitni znak LucasArtsa, već o stripu pod nazivom „Monkeys Violating the Heavenly Temple” koji je američki ilustrator Stiv Parsel (Steve Purcell) objavio 1987. godine, inspirisan dečačkim crtežima svog rođenog brata. Svet je tada prvi put zvanično upoznao Sema, antropomorfno kuče vrcave elokvencije i genijalnog detektiva kome nijedan krimos nije dorastao, kao i njegovog sarkastičnog partnera Maksa, „hiperkinetičku stvar u obliku belog zeca”, koji je zbog urođene sklonosti ka nasilju dodeljen uvek staloženom Semu, da se o njemu stara i (po potrebi) obuzdava. Apsurdni doživljaji dvojice prijatelja brzo su počeli da privlače pažnju publike, ali je tek 1993. godine njihov status prerastao u svojevrsan fenomen pop-kulture. Naime, te godine je LucasArts objavio legendarni Sam & Max Hit the Road koji se smatra jednom od najpopularnijih avantura u istoriji žanra, a za Parsela, koji je u to doba radio u Lukasovoj firmi kao grafički dizajner, bio je to najznačajniji momenat u karijeri koji mu je otvorio put prema Pixaru, u kojem i dan-danas radi.

Međutim, ne računajući strip izdanja koja su uvek imala prođu, Sema i Maksa je konstantno pratio loš usud kada su u pitanju druge medijske forme. Nakon crtane serije koja je potrajala veoma kratko i dva neuspela pokušaja pravljenja nastavka originalne avanture (od kojih je za fanove naročito bolno bilo ukidanje igre Sam & Max Freelance Police neposredno pred njen izlazak), činilo se da kučetu i zecu nema spasa i da će oni zauvek ostati samo mrtav crtež na papiru. A onda je na scenu stupio Stiv Parsel, ubedivši LucasArts da napravi presedan i odrekne se autorskih prava na junake koje je on lično stvorio. Tog trenutka stekli su se uslovi da duet ponovo oživi, ovoga puta u režiji Telltale Gamesa.

Gradom vlada panika! Razularene mase tinejdžera (preciznije, trojica momaka iz boy-banda „The Soda Poppers”) iritiraju mirne građane propagirajući video-izdanje sa vežbama za oči (?) popularnog dečjeg zabavljača Bradyja Culturea. Međutim, kada na videlo izađe činjenica da je snimljeni materijal zapravo sredstvo za hipnotisanje TV gledalaca, dvojica pandura dobijaju zadatak da raskrinkaju zaveru i zločinca privedu pravdi.

Sem i Maks ponovo jašu, u to nema nikakve sumnje. Ako je i bilo dilema da Telltale neće biti u stanju da nakon toliko vremena na dostojan način oživi dugo zapostavljenu franšizu, one nestaju sa prvim kadrovima igre i potragom za ukradenim telefonskim aparatom. To je, dakle, ono na šta su fanovi čekali trinaest godina: Semjuel i Maksimilijan u top-formi, sa dugim jezicima i još dužim pucama, kako šire strah i trepet (i pokoju buvu) među kriminalcima.

Culture Shock je razvijen u istom game engineu kao i Bone, s tim što je retro look ostao apsolutno verodostojan originalu. Jedina ozbiljna promena u tehničkom pogledu odnosi se na uklanjanje ograničenja ekranske rezolucije tako da će crtani film, a ova igra je upravo to, zablistati u punom sjaju na bilo kom monitoru. Perfektna sinhronizacija glasova i još bolja džez muzika daju specifičan štimung atmosferi šezdesetih i jedino opšte šarenilo i karikirani objekti ukazuju na to da se ne radi o nekom crnotalasnom filmu, već o ludačkoj parodiji na američke krimiće iz sredine prošlog veka.

Najozbiljniji problem Culture Shocka, ako se to uopšte može nazvati problemom, proizlazi iz činjenice da on predstavlja tek jednu šestinu Prve sezone, koja sama po sebi treba da bude zaokružena priča, tj. avantura normalne dužine. I dok epizodni pristup koliko-toliko pije vodu u slučaju Bonea (svaka epizoda pokriva po jednu knjigu), kod Sama & Maxa koji su bazirani na originalnom scenariju i labavom strip predlošku ključne mane takvog koncepta dolaze do izražaja kao nikada pre. Nije, dakle, poenta samo u skromnoj dužini igre (tri sata su sasvim dovoljna da se pređe bez rešenja), već mnogo više u nizu kompromisa koji su se nametnuli kao neminovnost kada je jednu prirodnu celinu trebalo iscepkati na parčiće. Ruku na srce, u sedamdesetak megabajta nije ni moglo da stane više od šest lokacija, desetak likova i jedna poluarkadna sekvenca potere po ulicama Freelance Cityja, što uz nekoliko urnebesnih fora, jednostavnih avanturističkih zagonetki i logičnu cliffhanger završnicu jeste manje-više kompletan sadržaj koji igra nudi. Zbog toga, nažalost, Episode 1 više liči na običan demo iza kojeg tek treba da usledi nešto konkretno, a ne na pravu avanturu koja se reklamira i prodaje kao gotov proizvod.

Na svu sreću, stvar će se popraviti onoga trenutka kada Telltale počne da realizuje svoj prilično ambiciozan plan. Prema njemu, ostalih pet epizoda treba da se pojave sukcesivno od januara do maja 2007, što se poklapa sa produkcionom logikom koju furaju američke TV mreže. U takvoj situaciji vremenske „rupe” između epizoda biće svedene na najmanju moguću meru, ali ostaje da se vidi da li će autorski tim biti u stanju da prati takav ubitačan tempo i da bez kumulativnog zakašnjenja servira tržištu doživljaje šašavog detektivskog para u proseku svakih mesec dana. Nakon objavljivanja poslednje epizode Prve sezone planira se njeno DVD reizdanje u celosti, što će, kad malo bolje razmislimo, biti idealna varijanta za one igrače koji su spremni da apstiniraju od dvojice ludaka još nekih šest meseci.

Iako doziran na kašičicu, povratak Sema i Maksa na kompjutersku scenu jeste jedan od najznačajnijih događaja u poslednjih nekoliko godina za svet avantura. Kao trijumf upornosti i beskrajnog optimizma, humora i lucidnog cinizma, početak Sezone 1 predstavlja esenciju onog najboljeg što je nekada davno krasilo igre LucasArtsa. A bolju preporuku od te nije potrebno davati.

Slobodan MACEDONIĆ