Zao jezik bi rekao da ovogodišnji, četvrti po redu nastavak Splinter Cella definitivno stavlja ovu popularnu franšizu u istu ravan sa FIFA, NBA Live ili NHL serijalom. Četiri igre za četiri godine, omniplatformski status u okviru kojeg ni džepne konzole/mobilni telefoni ne bivaju pošteđeni tihe infiltracije našeg omiljenog komandosa i apsolutna main-stream popularnost posledice su razvojnog procesa i ultraagresivnog marketinga. Od Xbox ekskluzivne akcione šunjalice iz 2002. godine koja se obraćala prilično limitiranom sloju publike, stvar je eksplodirala u crvenog džina koji se unosi u lice svakom vlasniku elektronske naprave koja služi za interaktivnu zabavu. Splinter Cell odavno više nije hi-tech varijanta Thiefa u kojoj uživa blagoslovena elitna manjina, ali ta činjenica nipošto nema negativnu konotaciju.

U odnosu na prethodne nastavke, Splinter Cell: Double Agent unosi procentualno najveći broj novina, od kojih je najznačajnija ona iz sufiksa u naslovu. Akciona agenda Sema Fišera više nije kristalno jasna, pošteđena nedoumica i, u nedostatku boljeg izraza, straightforward. Već posle prve, klasično koncipirane infiltraciono-izviđačke misije, Sem, sedeći pored Lamberta u helikopteru, saznaje da mu je ćerka stradala u saobraćajnoj nesreći. Njegova jedina veza sa „normalnim” svetom je prekinuta, pretvorivši ga u ruinu koja zaista više nema šta da izgubi. Nekoliko mutno-nejasnih filmića kasnije, saznajemo da se Sem prijavio za „najopasniju misiju u karijeri”: infiltraciju u terorističku grupu pod nazivom John Brown’s Army. Semovo iscenirano smeštanje u federalnu kaznionicu pod optužbom da se odmetnuo od NSA služi kao paravan za približavanje jednom od agenata JBA koji takođe sedi tamo. Sem će mu pomoći da inicira pobunu zatvorenika i pobegne, zadobivši poverenje organizacije i postavši NSA krtica u leglu terorista. Splinter Cell: Double Agent tada (na kraju druge misije) zaista počinje...

Kao što smo naglasili, život dvostrukog agenta nije nimalo jednostavan. Kroz celu igru će vas pratiti dva „trust” merača: svaka od akcija koju ćete preduzimati potencijalno utiče na NSA i JBA skale poverenja, a ako bilo koja padne na nulu, sleduje vam game over (status se prenosi iz misije u misiju). Teroristi i NSA će vam često zadavati konfliktna naređenja, a na vama je da pažljivo balansirate rast i opadanje skala. U nekoliko slučajeva bićete stavljeni pred težak moralni izbor (npr. teroristi će zahtevati da likvidirate vezanog zarobljenika), ali takvih momenata ima svega nekoliko. Rast poverenja sa jednom od „frakcija” podrazumeva mogućnost uporebe boljeg oružja i opreme, što vam može biti motivacija da eventualno „maksimizujete” jednu od strana.

Splinter Cell: Double Agent pokreće najnovija verzija Unreal Enginea, a PC verzija je identična onoj sa Xboxa 360. Blagodareći next-gen statusu igre i odsustvu potrebe za njenom optimizacijom za prethodnu generaciju konzola, tehnički dometi su mnogo „širi”, što se pre svega ogleda u drastično manje limitiranim zonama u igri. Većina motion-capture animacija (pogotovo Semovih) reciklirana je iz prethodnih nastavaka, ali su enterijeri i eksterijeri pretrpeli masivni fejslift. Bogate teksture i drastično veća detaljnost okruženja evidentni su i zbog toga što se veliki broj misija odvija na otvorenom i usred bela dana, što igru takođe distancira od starije braće. Verzija za klasični Xbox, PS 2 i GameCube se u velikoj meri razlikuje od ove jer je ograničenija u skladu sa snagom prevaziđenog igračkog hardvera: developer je doneo pravilnu odluku da jasno distancira stare i nove igračke platforme i ne pravi loše kompromise za PC korisnike, što zdušno pozdravljamo.

Nažalost, PC verzija pati od nekoliko čudnih problema, od kojih je najgadniji (zapucavanje igre na nVidia grafikama serije 6xxx zbog nekompatibilnosti shader verzije) ispravljen poslednjim patchom. Ono što je ostalo jesu povremena čudna usporavanja: frame rate će vam ponekad, iz neobjašnjivih razloga, pasti na jednocifrenu vrednost. Dalje, učitavanje misija je zaista bolno dugačko, a igra zna da se zapuca u trenutku kada više puta učitavate isti quick save. Last but not least, Double Agent je veoma hardverski zahtevan, procentualno nekoliko puta više u odnosu na prethodne verzije koje su u trenutku izdavanja lepo radile na prosečnim mašinama.

Iako je Majkl Ajronsajd i ovog puta pozajmio svoj glas Semu Fišeru, 3D model našeg junaka je drastično drugačiji od onog na koji ste navikli. Sem više ne liči na sebe: širokog, gotovo slovenskog lica i prenabildovan, nekako prestaje da podseća na potmulo-oporog i tananog NSA nindžu, postavši klasičan game-superheroj koji rađe lomi vratove nego što jezdi iz senke u senku. No, ova poslednja primedba je potpuno subjektivna i nešto može da znači samo ljudima koji ga prate od početka.

Miodrag KUZMANOVIĆ