Tom Clancy’s Rainbow Six: Vegas

Prosto je neverovatno kako je Ubisoft uspeo da revitalizuje, osveži i redizajnira franšizu kojoj su posle konzolnih nastavaka Rainbow Six i RS: Lockdown (koji se pojavio i na PC-u) svi sa razlogom proricali brzu smrt. Osnovni razlog za preporod je odustajanje od razvoja verzije za prethodnu generaciju konzola (PS/2, Xbox, Game Cube), što je eliminisalo svaku mogućnost za loše kompromise uzrokovane neadekvatnošću hardvera. Kao i Ghost Recon: Advanced Warfighter, RS: Vegas je „od nule” projektovan sa namerom da dobro oznoji svaku od novogeneracijskih aždaja, uključujući i PC računare opremljene state of the art komponentama. Naravno, određeni ustupci vezani za legendarnu hard-core borbenu mehaniku morali su da budu načinjeni: Rainbow Six: Vegas veoma malo (ili nimalo) ne liči na kompleksnu i tešku taktičku simulaciju specijalne policije iz davnih dana PC ekskluzivnosti Dugine šestice (nema ni kompleksnost GRAW-a), ali je odsustvo tih elemenata uspešno kompenzovano besprekornim dizajnom akcije koja predstavlja savršenu sredinu između realnosti i zabave.

Jedina realna slaba tačka igre jeste zaplet koji poput GRAW-a predstavlja nedovoljno razrađenu storiju o grupi terorista koji zaposedaju hotele i kazina Las Vegasa pod pretnjom aktivacije biološkog oružja za masovno uništenje. Kvantitativno gledano, količina literarnog materijala koju saznajete kroz dijaloge u helikopteru (pre svake misije), kratke filmiće (u gornjem levom uglu ekrana) u toku akcije i povremene dijaloge nije dovoljno adekvatna i ne može ni izbliza da se uporedi sa opsežnim i opširnim brifinzima na nekoliko strana koji su nekada bili trademark Rainbow igara. Motivi terorista nisu do kraja jasni niti njihova zla agenda deluje dovoljno ubedljivo i razrađeno da bismo akciju shvatili „lično”. Ovu primedbu uzmite sa rezervom ukoliko od igre zahtevate akciju, a ne naraciju, bez obzira na naše mišljenje da potpis Toma Klensija mora da poseduje neko drugo opravdanje osim pospešitelja prodaje. Naš zaključak je da količina „tehnotrilerštine” u igri ne zaslužuje ni naslov tipa „Momo Kapor’s Rainbow Six...”, ali dobro...

Redizajnirani borbeni sistem Vegasa je, bez preterivanja, daleko najbolja stvar u poslednih 10 godina istorije Rainbow Sixa. Perfektan balans između strateškog i akcionog ostvaren je kroz smisleno pojednostavljivanje kretanja, otvaranja vatre, zauzimanja zaklona i komandovanje dvojicom wingmena koje, i pored lakoće korišćenja, omogućava kompleksne manevre i stilski touch koji zavisi od individualne igračke veštine. Osnovni borbeni kombo je „duck + cover” mehanika koju ćete ostvarivati pritiskom na desno dugme miša u svakoj situaciji kada se nalazite pored bilo kakvog upotrebljivog zaklona. Vaš lik će odmah zauzeti zaklon, a korišćenjem komandi za kretanje (gore, levo, desno...) promaljaće glavu iza zaklona radi otvaranja vatre. Imate i opciju za pucnjavu naslepo koju ćete koristiti ukoliko vas iz određenog pravca poliva više od jednog protivnika. Komandovanje dvojicom kolega je još jednostavnije: prostim klikom na ’space’ ćete ih usmeriti na zauzimanje pozicije u prostoru, pri čemu će automatski uhvatiti svaki raspoloživi zaklon. Ukoliko ih, na primer, usmerite na vrata, dobićete mogućnost za jednu od tri opcije upada (breach + clear, clear, frag + clear) ukoliko s druge strane ima protivnika. U situacijama kada u prostoriji ima talaca ili civila, možete planirati kompleksnije manevre, usmeravanjem tima na drugi ulaz i obeležavanjem protivnika koji imaju prioritet za likvidaciju (taster ’T’), dok ćete vi upasti s druge strane. Sistem funkcioniše apsolutno glatko i bez greške. Vaš lik nema energetski bar ili bilo šta slično, a sistem „primanja demidža” rešen je identično kao u igri Call of Duty 2: primanjem pogodaka u tijelo vizija će vam se zamutiti, ali hvatanje zaklona će vas za nekoliko sekundi potpuno povratiti. Sistem funkcioniše isto i na normal i na realistic nivou težine, s tim što vam je u poslednjem vreme za reakciju drastično skraćeno, što podrazumeva upotrebu dimnih bombi i detaljnije planiranje akcije. Igra funkcioniše po sistemu checkpointa, što u slučaju pogibije podrazmeva ponavljanje čitave deonice. Ukoliko vaše kolege popiju metak, možete ih bez ikakvih posledica „revitalizovati” ubrizgavanjem nekakve injekcije prostim pritiskom na ’space’ (ukoliko ste u blizini), što u vašem slučaju, nažalost, ne radi.

Rainbow Six: Vegas je hardverski zahtevniji od Advanced Warfightera, što je vest koja vam sigurno neće izmamiti osmeh. Stvar je verovatno u većem broju terenskih detalja i daleko kompleksnijem koloritu nivoa koji se odigravaju u šarenim i bučnim kockarnicama koje predstavljaju oštar kontrast sumornim ulicama Meksiko Sitija sa linearnom i pastelnom kolornom šemom bez dinamičkih detalja. Enterijer Vegasa je mnogo dinamičniji od onog u GRAW-u: demoliranje materijalnih dobara putem nasumične paljbe iz automatskog oružja proizvodi sasvim realne efekte (ispadanje novčića iz slot mašina, pucanje stakla i neonskih lampi kojih ima na svakom koraku...), a sve to drastično više ore po sistemskim resursima. Ukratko, ukoliko je vaša mašina bila sposobna da tera GRAW u rezoluciji od 1280 x 1024 sa maksimalnim nivoom detalja, budite srećni ako ovde ostvarite 1024 x 768 sa nivoom senki setovanim na medium, što je slučaj sa našom konfiguracijom koja je jača od preporučene varijante iz read-me fajla (stavka „poželjno” u infoboxu). Tehnološki progres je surov, neumoljiv i skup, ali vizuelna lepota igre je takva da u ovom slučaju nema mesta ljutnji na autore.

Miodrag KUZMANOVIĆ