Veoma su retke igre rađene po knjizi ili filmu, a da su bar iznad proseka, a o nekim vanserijskim ostvarenjima da ne govorimo. Jednostavno, kada igra izlazi pred prvo izlaganje na velikom platnu, to je savršeno jasan znak da je primarna, ako ne i jedina želja autora da se izgrebe još malo novca od franšize i da se podgreje atmosfera pred nastupajuće premijerno prikazivanje. To ne mora baš nužno da znači da je igra neozbiljna i loša, ali u najvećem broju slučajeva stanje, nažalost, jeste upravo takvo.

Priča koja je predstavljena u igri Eragon prati knjigu: prepoznaju se svi bitni događaji, svi glavni likovi su tu, događanja su hronološki poređana. Samo, ono što je servirano u igri u stvari je jedna kolosalno skraćena verzija, bez kompozitnih detalja knjige, što je sa tehničke strane bio i logičan potez. Stoga igranjem definitivno ne možete steći pojmljiv utisak o delu mlađanog Kristofera Paulinija. Daleko od toga da je knjiga sjajna, no dobro, ne bih da otimam hleb već naoštrenim kritičarima književnosti.

Eragon je poslednji jahač zmaja (ili Dragon Rider) i kao takav je na meti zlobnog kralja Galbatura i njegovog vernog sluge, mračnog čoveka-senke po imenu Durca. Kada se iz plavog jajeta, koje Eragon sasvim slučajno pronalazi, izlegne zmaj Safira i kada on shvati svoj životni poziv, počinje njegova pustolovina sa inicijalnim motivom osvete. Uz pomoć prijatelja i Safire, Eragonov ultimativni cilj jeste da ubije Durcu u konačnom obračunu, što zaokružuje prvi deo trilogije.

Eragon je klasična arkadna tabačina bez ikakvih pretenzija da se bar delom ostvari u bilo kom drugom žanru i time bar malo ublaži kipeću monotonost. Dakle, nema RPG primesa, avanturističkih zagonetki, taktičkog nadmudrivanja i sličnih pikanterija. Kao i u slučaju svake konverzije sa konzole, i Eragon je kranje poželjno igrati sa bilo kakvim gamepadom, premda nije toliko teško uhodati se i navići na brojne kontrole na tastaturi. Još jedan razlog zašto gamepad nije toliko neophodan jeste to što pozamašan broj komandi apsolutno nećete morati da koristite tako često ili čak uopšte. Eragon u borbi koristi mač, luk i strele ili magiju. Tri načina borbe ćete menjati u zavisnosti od situacije, ali ćete zasigurno najviše vremena provesti u vitlanju sečivom. Kombinacije borbenih komandi omogućavaju dosta različitih poteza u bliskoj borbi. Magija se koristi i za pomeranje objekata, pravljenje mostova, prolaza i slično. Neprijatelji se gradacijski ređaju po snazi, a čine ih obični vojnici, strelci, oklopni ratnici, divovi, mračne kreature u službi Durce itd. Što se tiče njihovog nivoa rezonovanja, on se svodi na šizofrenu „spazi i ubij” tehniku. U pojedinim misijama (ima ih ukupno 16) Eragon može da pozove i Safiru u pomoć, a tri misije uključuju i jahanje zmaja i borbe na relaciji zemlja-vazduh. Sa zmaja se takođe mogu ispaljivati strele, ali tu su i udarci repom i bljuvanje vatre, ako budu potrebni.

Za divno čudo, kamera ne pravi veće probleme pri igranju, što je hroničan iritirajući problem kod sličnih „konzolaških” naslova. Gotovo uvek komotno možete pratiti dešavanja na ekranu i imati dobru preglednost.

I pored toga što je koncept gameplaya manje-više isti, nekako je zanimljivo lomiti vratove svim tim raznim kreaturama koje volšebno naviru sa sve četiri strane sveta. Igra je prožeta cut-scenama i kratkim filmovima pa na tom planu svakako zaslužuje pohvale. Iako nisu u pitanju vrhunski dometi na tom polju, sve to dosta pozitivno utiče na atmosferu. Ono što je stvarno dotuklo ovaj projekat jeste preterano nizak prag težine. Ni ne pokušavajte da igrate na easy podešavanjima jer se tada ni najneiskusniji igrač ne bi oznojio, čak ni sa vezanim očima i slobodnom samo levom rukom. I finalnu bitku karakteriše neobjašnjivo odsustvo svakog izazova. Da stvar bude još gora, Eragon je sveukupno vrlo oskudan po pitanju obimnosti. Kompletna igra se može preći za jedno poslepodne, bez nekih većih problema. Ukoliko nađete i skupite sve skrivene predmete, moći ćete da „otključate” još jednu bonus misiju i da poslušate nešto o kreiranju igre od ljudi iz Vivendija. Da li je to dovoljan motiv za dodatni trud, prosudite sami.

Kao što se moglo i pretpostaviti, ovo je užasno linearna igra. Dakle, imate striktno zacrtanu putanju koju i da hoćete, ne možete promeniti. Eventualna odstupanja od unapred definisanog putešestvija vezana su za obližnje zabačene lokacije gde možete naići na kovčege. U kovčezima možete osvežiti health status ili pokupiti power orbs koji služe za generisanje moći koju trošite za izvesne beneficije poput magijskog ojačanja oružja. One se inače sakupljaju i ubijanjem protivnika. Ako očekujete neku veću interakciju sa svetom oko vas, nećete se previše usrećiti. Sve sa čim mladi junoša Eragon može da intereaguje jesu poneke kutije i burad, i to najviše na samom početku igre.

Od vizuelne predstave neće vam zastati dah, ali može se reći da je na grafičkom planu posao odrađen pošteno. Lokacije fantazijskog sveta Alagaësia dovoljno su raznovrsne i imaju visok nivo detalja. Muzika je takođe, na svoj način, ukusno usklađena i na momente jako lepo zvuči. Voice-acting je možda mogao biti bolji. Ovako deluje kao da se većina likova u igri debelo smorila jer je primetan manjak entuzijazma na tom polju. Interesantno je i to što je većina glavnih protagonista filma odlučila da pozajmi svoj glas u igri. Međutim, izostao je velikan svetskog glumišta, Džeremi Ajrons, koji je inače u ulozi Broma, Eragonovog tutora.

Šta kazati na kraju? Eragon je tip igre kod kojeg sam stopostotno siguran u jednu stvar, a to je da se ne bih usudio da je otvoreno preporučim ikome. S druge strane, igra pruža zabavu i na momente sadrži naznake pravog filmskog šmeka. To su stvari koje je vuku sa dna i održavaju na nekom golom proseku. A veliko je pitanje da li je i to dovoljno da uopšte razmatrate druženje sa ovim ostvarenjem.

Goran TOTOVIĆ