U FPS žanru (a dobrim delom i u RTS-u) praktično postoje dve varijante priče. Prva je neizostavna obrada Drugog svetskog rata i ratova koji slede, posebno Vijetnama, a druga varijanta su triler-SF-horor priče. Dakle, istorija planete obrađena u FPS igrama počinje negde 1939. godine i prostire se otprilike do 2142. Nema poznate pucačine koja dočarava Prvi svetski rat, a o ranijim sukobima da i ne govorimo, premda tematika sukoba i tadašnje naoružanje sa prilagođenom taktikom uopšte nisu nezanimljivi. Ljudi iz redakcije History Channela su u navedenoj činjenici očigledno uvideli svoje mesto, to jest mogućnost zarade, pa sada konačno postoji naslov koji zadire u debelu prošlost SAD i valjda će to pokrenuti vijuge programera širom sveta da obrade još ponešto iz istorije čovečanstva izvan navedenog intervala.

Slova koja nakon pokretanja igre vrteći se ispisuju reč Activision odmah asociraju na jedan od svima omiljenih FPS naslova pa je prirodno nadati se da će igra makar malo ličiti na serijal Call of Duty. Gle čuda, i uvodni interfejs je užasno sličan, sa sve trakom učitavanja ispod patetičnog pisma ženi pred borbu iz koje se autor (garant) neće vratiti. Konačno, sve izgleda kao varijanta CoD 1 300 godina unazad! Tu je radar sa zvezdicom koja predstavlja cilj, isto reagujete na pogotke, slušate komandira na početku misije, samo nedostaju mudrosti velikih ratnika u pauzama. Iako je kao razvojni tim potpisan Cauldron (a ne Infinity Ward), stiče se utisak da Activision postavlja jasne zahteve u vezi sa izgledom projekta jer bi ova igra bez problema prošla i sa naslovom Call of Duty: Civil War. Nije to tako čudno jer slovački tim Cauldron (još uvek) ne spada u veličine koje to mogu da izbegnu. Kako god bilo, što bi rekao Laki u „Maratoncima”: „Ljudi, pa ovo i nije tako loše...”.

Atmosfera je fantastična. Lepa, detaljna i odlično optimizovana grafika, odličan i bogat zvuk, sa fenomenalno animiranim eksplozijama granata i drekom što ranjenih što nadređenih – momentalno podižu adrenalin. Unapređeni CloakNT engine (upotrebljen još 2003. u Chaseru) zaista „šljaka” kao sat. Sve radi stabilno, bez „štucanja”. Poseban šarm daju animacije pogođenih nesretnika koji se ukipe, uhvate za grudi, i padnu kao sveće, nalik režiji u filmovima kakav je „Prohujalo sa vihorom”. Iako su borbe koje se obrađuju vođene pre nekoliko vekova, iznenađuje činjenica koliko su se stvari malo promenile iz perspektive pešadinca. I ovde postoje mitraljezi (doduše samo teški), ručne granate, a takođe i snajperske puške. Naravno, sve to sporije funkcioniše pa su borbe prsa u prsa bajonetima, kundacima, sabljama i pesnicama mnogo češće nego u većini drugih FPS naslova. Većina pušaka se mora puniti nakon svakog ispaljivanja pa često protivnik krene u direktan napad dok punite pušku, a onda i vi prekidate započetu radnju da biste se branili bajonetom. Revolverima se takođe zateže oroz posle svakog hica i korisni su samo iz blizine – u glavu. Rezultat: haos borbe je mnogostruko veći. Istovremeno oko vas padaju granate, lete kuršumi, saborac stenje dok vi bajonetom (ili sabljom) sofisticirano ispitujete otpornost digestivnog trakta protivnika na perforativnu traumu, a da pri tom nemate blage veze kuda dalje jer ne provaljujete random protokol po kojem pljušte granate. Kada bi računari ispuštali mirise, sve bi smrdelo na barut, blato i krv. To sve daje originalan pečat ovoj igri. Ne ubija se brzo, već brutalno. Uniforme vojnika su autentične, tj. izdrljane i prljave, uostalom kao i oni sami – sa manjkom zuba, neobrijani i lica zamazanih blatom. Posebno je stavljen akcenat na osećaj pripadnosti i timsko delovanje. Kada previše jurišate, neko od saboraca vam dovikne: „Sagni se budalo!”, ali kada vas napadne više od jednog protivnika, odmah neko uskače u pomoć, pod uslovom da je u tom trenutku živ i blizu.

Igra ima desetak istorijskih borbi, po pola za svaku stranu. Obrađene borbe su svaka za sebe predstavljale ključne trenutke Američkog građanskog rata (Getisburg, Čatanuga, Bul Ran, Selma i drugo) i pred svaku borbu ide sinematski uvod u maestralnoj režiji History kanala. Osećaj je kao da ulazite u emisije ili kao da History kanal ulazi u vašu sobu. Misije uvek sadrže određene zadatke pa tako u jednom trenutku imate ulogu diverzanta (npr. kada treba dići u vazduh neprijateljsku artiljeriju), u sledećem branite određenu kotu snajperskom paljbom, dok u trećem slučaju imate kurirski zadatak.

Jedina krupna zamerka koja bi se autorima mogla uputiti vezana je za dužinu igre. S obzirom na to da je igra prilično laka (glupo je i kretati na medium stepenu težine), misije se brzo prelaze, bez previše quicksaveovanja. Tako, da biste je završili, biće vam potrebno dan-dva igranja umerenog intenziteta, što debelo umanjuje ocenu. S druge strane, originalnost istorijskog perioda umnogome podiže ocenu projekta. Poenta je u tome što ovo treba da postane prvi u nizu razbijenih klišea produkcije zabave. Ako sutra osvane obrada Balkanskih ratova ili, još bolje – Boja na Kosovu (u čijoj god režiji bila), a u FPS režimu, onda je Civil War odradio mnooooogo veliki posao.

Kao što rekosmo, atmosfera razbija! I u igri i klišee van nje.

Marin NESTOROV