Neke od osnovnih postavki čuvenih kriminalističkih romana Agate Kristi, da svaki čovek krije u sebi neku misteriju i da je avantura uvek tu, svuda oko nas, samo ako umemo da je uočimo, kao stvorene su za osnovu na kojoj će se bazirati avanturistička igra. Stoga ne čudi što smo nakon naslova And Then There Were None ponovo dobili jednu avanturu inspirisanu radom ove čuvene spisateljice, a ovoga puta u pitanju je jedno od njenih poslednjih i, po mnogima, najuspešniji dela, „Ubistvo u Orijent ekspresu”.

Umesto Agatinog miljenika, detektiva Poaroa, u igri ste stavljeni u ulogu gospođice Antoanet Merso, službenice kompanije Orient Express, čije je zaduženje da se pobrine da Poaro bezbedno otputuje vozom njene firme, ali i da se postara za bezbednost i udobnost drugih putnika. Međutim, uskoro će se ispostaviti da to nije baš jednostavan zadatak. Negde u bespućima Jugoslavije voz će uhvatiti snežna oluja, a lavina će zatrpati put. Kako nesreća nikad ne dolazi sama, u vozu se odigrava i ubistvo prilično neprijatnog američkog biznismena sumnjivog porekla, koga pronalaze izbodenog u svojoj kabini. Logično bi bilo da Poaro preuzme stvar u svoje ruke i reši slučaj, međutim, on leži nepokretan u svojoj kabini jer je povredio nogu prilikom naglog zaustavljanja voza. Čekati na jugoslovensku policiju da reši stvar bilo bi uzaludno te nesrećna Antoanet, koja i sama neguje strast prema misterijama i rešavanju zločina, odlučuje da preuzme stvar u svoje ruke. Poaro je i dalje taj koji treba da razreši zločin, međutim na njoj je da obavi ceo „fizički” posao za njega – da prikuplja dokaze i otiske, ispituje i prati putnike i slično.

Okosnicu gameplaya čini istraživački rad. Antoanet mora da prisluškuje i prati putnike, da im pretura po kabinama, uključujući i ispitivanje sadržaja prtljaga, da traga za sitnim tragovima i otiscima i da se dovija pomoću raznih pomoćnih predmeta u nedostatku prave detektivske opreme. Iako igra obiluje jednostavnim zagonetkama, većinu radnje čine zapravo dijalozi u kojima se od različitih likova saznaje više o njihovoj prošlosti, karakteru, naravima, težnjama i problemima. Kao i u većini drugih romana Agate Kristi, svako deluje i krivo i nevino u isti mah, svako ima neke razloge zbog kojih je mogao počiniti zločin koji se istražuje, svako u isto vreme izaziva simpatije i sumnju... A, naravno, kako već biva u ovakvim delima, prava istina se saznaje tek na kraju priče... Konci se postepeno raspliću, saznaje se i prava istina o ubijenom, a zločin se lagano rešava... Ovde valja napomenuti da su se tvorci igre držali literarne osnovice u mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj u igri And Then There Were None, mada su promene bile neophodne da bi se priča bolje prilagodila digitalnoj formi. Međutim, ovaj pozitivan utisak u potpunosti je upropašćen krajem igre. Ne bismo da odajemo rasplet da vam ne bismo u sasvim pokvarili doživljaj igranja, međutim napomenućemo samo da je kraj promenjen u odnosu na roman, možda bolje rečeno nadograđen, bez ikakve realne potrebe i opravdanog razloga jer „Ubistvo” ima jedan od najzanimljivijih završetaka u Agatinim romanima.

Što se tiče zagonetki, one se uglavnom svode na pronalaženje gomile dokaza, kao i predmeta koji će vam u tome pomoći (na primer, da biste prisluškivali putnike, morate naći nešto što će vam pomoći da razaznate zvukove kroz debela drvena vrata; potrebno vam je nešto čime ćete uzeti otiske stopala iz snega i slično). Tu je i mali broj onih u kojima je potrebno pravilno kombinovati stvari iz inventara, kao i svega nekoliko zagonetki koje se više oslanjaju na vaše vijuge nego na strpljenje (otvaranje kutije sa pokretnim delovima, na primer). Ovo je s jedne strane približilo igru široj publici, ali je zagrižene avanturiste ostavilo bez pravog izazova. Uopšteno gledajući, igra je previše laka i često postaje monotona jer je potrebno prikupiti istu stvar od gomile ljudi (skupljanje pasoša od svih putnika, na primer), a skoro sve se dešava u istom ambijentu sve vreme.

Kad već pominjemo ambijent, sa estetske strane igra izgleda prilično fino, sa posebno lepo osmišljenim enterijerima. Većina igre se ipak odvija u istom prostoru (vozu) tako da ćete se uglavnom stalno vrteti po jednim te istim prostorijama. Pojedini izleti izvan voza malo osvežavaju opšti utisak, pri čemu je posebno lepo urađena početna lokacija u Istambulu, međutim njih ima veoma malo te vam monotonija jednostavno ne gine. Ipak, cela priča je takva da se teško može zameriti tvorcima igre zbog ovakvog izbora ambijenta. Objektivnu zamerku mogli bismo uputiti dizajnu likova, tačnije izrazima njihovih lica koji su povremeno čak i komični. Možda je ovo samo subjektivni utisak, ali glavna junakinja, a i neki drugi likovi, sve vreme na licu imaju izraz kao da su zgađeni svime oko njih. Opšti utisak popravlja zaista odlična glasovna gluma koja sjajno oličava najrazličitije karaktere i nacionalnosti ljudi koji su se našli u vozu.

Nažalost, iako ima dosta dobrih strana i može lepo da vam zaokupi pažnju na neko vreme, igra Murder on the Orient Express jednostavno ne odskače od proseka. S jedne strane, kao podloga je iskorišćena sjajna priča za avanturu, ali je neshvatljiva odluka onih koji su prilagođavali scenario igri da promene neke bitne delove (ovde pre svega mislimo na nadogradnju završetka). S druge strane, sakupljanje dokaznog materijala i intervjuisanje mogućnih osumnjičenih ili očevidaca jeste veoma zabavno, ali ne kada se ista stvar ponavlja mnogo puta te se otegne unedogled. Možda je ovo bio pokušaj tvoraca da produže trajanje igre, međutim time su samo kod mnogih izazvali želju da se igranje što pre završi. Ipak, pre svega zbog lepo dočarane atmosfere, nekoliko zanimljivijih zagonetki i lepo prilagođenih dijaloga, „Ubistvo u Orijent Ekspresu” svakako vredi preći. Ako ništa drugo, onda barem da se malo opustite od igara brzog tempa...

Jovana ERČIĆ