Ovako nešto smo čekali. Prvi Devil May Cry bio je toliko dobar da je uspostavio sopstveni mini-žanr, koji su Capcomovci bez trunke blama definisali kao stylish hard action. Drugi deo potpuno je promašio poentu. Treći deo se prizvao pameti, ali je mnogo igrača od njega odustalo zbog sadističke težine (govorimo o originalnoj PS2 verziji). Zato je Devil May Cry 4, tu nema dileme, najbolji nastavak dosad. Dobili smo sve što se moglo poželeti od ovakve igre: bezmalo 20 sati neprestanog tabanja, prelepu grafiku koja klizi na teflonskih 60 frejmova u sekundi, fino kalibrisanu težinu i gomilu nonšalantnih dosetki koje će demonske protivnike bacati u nervni rastroj. Nije sve savršeno, daleko od toga, ali kada je akcija ovakvog kvaliteta, propusti se iznenađujuće lako opraštaju.

Osim, možda, činjenice da je Danteu dodeljena sporedna, gotovo epizodna uloga – provešćete sa njim tek nešto manje od trećine igre. Istina, imali smo vremena da se naviknemo na činjenicu da će ovaj put štafetu preuzeti mlađani Nero, pošto nas je Capcom na vreme upozorio. Ovo je urađeno zbog nešto kompleksnijeg narativa, ispričanog kroz izuzetno zabavne cut-scenes, gde se Dante obračunava sa religioznim kultom kojem naivni Nero pripada, kao i zbog potrebe da se glavnom liku dodeli žensko čeljade zbog kojeg bi išao na kraj sveta (a zna se da je Dante previše badass da bi se smarao tako nečim). Svejedno, do prvog uzimanja džojpeda u ruke nije bilo moguće pretpostaviti kako će se novi lik pokazati. Mada se ukusi razlikuju, verovatno ćete se složiti s tim da je Nero sasvim dostojna zamena.

Ionako nalikuju kao jaje jajetu. Da nije drugačije boje kaputa i nešto nežnije vilice, Nero bi komotno mogao da prođe kao Danteova kopija. Stil borbe im je sličan, nose isto default oružje (mač i pištolj), čak dele neke osnovne poteze i komboe, ali ono što Nera zaista izdvaja u odnosu na našeg starog znanca jeste njegova demonska desna ruka, tzv. Devil Bringer. U suštini, Nero izdaleka može da zgrabi protivnika i privuče ga sebi (ili, u slučaju grdosije, sebe lansira u njegovom pravcu), što mu otvara nove mogućnosti u borbi. U zavisnosti od vrste neprijatelja, bilo u vazduhu ili na zemlji, Nero svojom rukom takođe može da izvede specijalan kontekstualni zahvat koji, osim što fantastično izgleda, nanosi puno štete. Štaviše, Devil Bringer je toliko koristan da se, kada konačno pređete na Dantea, verovatno neko vreme nećete snaći pošto vam je oduzeta glavna alatka za lemanje demona.

Kojeg god od njih dvojice da koristite, uživaćete u najboljoj third-person tabačini koju je trenutno moguće naći na konzolama nove generacije. Drugi su pokušali (prelepi, felerični Heavenly Sword, grubo isklesani Conan), ali Devil May Cry jednostavno nema premca kada krene vitlanje mačem. Za razliku od trećeg dela, u kojem je Dante morao neprekidno da izbegava napade, DMC4 podržava ofanzivniji, manje obazriv stil borbe, što u sprezi sa sniženom (mnogi bi rekli, normalizovanom) težinom stvara fluidno, skoro hipnotično iskustvo. Početnici će moći da drndaju po džojpedu i raduju se slučajno dobijenim akrobacijama, dok će posvećenici satima moći da se naslađuju novim potezima i kombinacijama koje maksimizuju style merač. Na snazi je povratna sprega: što više kombinujete različite napade, doneće vam više orbova, kojim potom možete kupiti nove poteze i tako proširiti svoj repertoar.

Vidi se da je Capcom malčice promenio svoju hard-core filozofiju: DMC4 je sasvim moguće preći čak i ako niste mutant sa zasebnim mozgom u svakom prstu. Rani protivnici su više smetala negoli realna pretnja, a težina raste relativno blago. Jedino su bossovi na kraju nivoa zaista gadni, ali pošto dobijete checkpoint tik pred borbu, ni to nije tako strašno. Kad smo već kod bossova, oni se posebno ističu po maštovitom dizajnu i dijaboličnim napadima. Dolaze u svim veličinama i oblicima, zajednički im je jedino solidan izazov koji pružaju igraču – očekujte da ćete doživeti poraz pri prvom susretu. A opet, čisto poređenja radi, nijedan nije toliko težak kao prvi boss u DMC3, onaj ledeni kerber kod kojeg su mnogi već odustali. Na delu su i druge olakšice: opcija automatizovanih komboa, checkpointi unutar nivoa, mogućnost da se kupljeni potezi prodaju i za povraćene pare isprobaju neke druge kombinacije.

Jedna stvar koju Capcom nije našao za shodno da menja (što je, uzgred, ozbiljan propust) jeste preterano ponavljanje nivoa i neprijatelja da bi se igra veštački produžila. Kada Dante u poslednjoj trećini preuzme stvar u svoje ruke, ponovo ćete proći sve lokacije i boriti se sa istim bossovima koje je Nero prethodno savladao. Ruku na srce, ovo nije toliko strašno koliko zvuči – neke blaže demonske varijacije i drugačije putanje pomažu da se proguta blatantna reciklaža, ali igru jedino izvlači stratosferski kvalitet makljaže. Puno pomaže i to što je upravljanje Danteom bez Devil Bringera dovoljno drugačije da osveži gameplay i promeni vaš pristup. Neverovatno zvuči, ali kada u pretposlednjoj misiji budete morali treći put (!) da se borite protiv više starih bossova zaredom, malo ko će biti dovoljno širokog duha da autorima olako oprosti ovoliku lenjost. No, dobro, stisnu se zubi i progura se nekako, ipak je Nero do tog trenutka poprilično ojačao.

Kolege po stranim publikacijama igri prebacuju to što je previše slična prethodnim iz ovog serijala. Mi smo mišljenja da je ovo zapravo jedna od njenih prednosti. Zašto menjati dobitnu formulu kad poklonicima pruža upravo ono zbog čega su došli? Devil May Cry je old-school tip igre, drastični rezovi lako bi mogli da unište njegovu suštinu, što se umalo desilo sa drugim delom. Uostalom: novi karakter, Devil Bringer, zabavna priča, moderno grafičko ruho, upečatljiva arhitektura i maštovit dizajn, fantastični gameplay... Malo li je?

Đorđe NAGULOV