Svi za jednog, jedan za sve

Da li ste se ikada zapitali kako velikim razvojnim timovima, pre svega u softverskoj industriji, polazi za rukom da usklade rad velikog broja učesnika u projektu, a da pri tom ne dođe do međusobnih konflikata u radu? Jeste li ikada razmišljali o tome kako open source projekti, možda kao najupečatljiviji primer masovne saradnje, opstaju u situacijama gde je neophodno uskladiti rad ljudi koji neretko žive u najrazličitijim delovima sveta? Još ako je priroda samog projekta takva da se često prave korenite promene u njegovoj koncepciji, postavlja se pitanje kako obezbediti stalan uvid u stanje projekta i pri tome ne „bauljati” konstantno po arhiviranim rezervnim kopijama koda. Ovo su pitanja koja će svaki ozbiljan menadžer projekta ili programer bar jednom u svojoj karijeri morati samom sebi da postavi, a odgovori na njih su, verovali ili ne, stari gotovo isto koliko i sam problem i datiraju još iz osamdesetih godina prošlog veka, kada su svetlost dana ugledali prvi sistemi za kontrolu verzija (version control systems).

U najkraćim crtama, sistem za kontrolu verzija jeste aplikacija čiji je osnovni zadatak da skladišti podatke projekta (programski kod, dokumentaciju itd.) zajedno sa infomacijama o njihovim izmenama i da pri tom bude sposobna da u bilo kom trenutku rekonstruiše kompletan izgled projekta, onako kako je dotični izgledao u tačno zadatom trenutku. Ako izuzmemo veliki broj nesumnjivo kvalitetnih (ali i skupih) komercijalnih sistema za kontrolu verzija, dva sistema koja je iznedrila open source zajednica mogu se pohvaliti izuzetno velikom popularnošću i kvalitetom. To su CVS (Concurrent Versioning System – www.nongnu.org/cvs) i SVN (Subversion – subversion.tigris.org), oba objavljena pod slobodnim licencama i besplatna. CVS je nastao pre skoro trideset godina i, pored još neosporne popularnosti, sve više posustaje pred savremenijim sistemima kao što je SVN, koji je nastao upravo iz potrebe da se eliminišu određene CVS-ove „bubice” i koncepcijski nedostaci. Ipak, vreme je pokazalo da je SVN izrastao u potpuno nezavisan sistem sa relativno malim brojem zajedničkih dodirnih tačaka sa CVS-om.

Za Subversion je karakteristično to da se najčešće koristi kroz skup programa koji se pokreću iz konzole (shella), pri čemu korisnici Windowsa mogu pre svega da uživaju u blagodetima korišćenja nekog od mnogobrojnih grafičkih interfejsa, koji ih oslobađaju potrebe da se upuštaju u rvanje sa shellom. Najpoznatiji i ubedljivo najpopularniji program te vrste svakako je TortoiseSVN, koji dolazi iz softverske kuće Tigris, open source ogranka CollabNeta (www.collab.net), koji je inače zaslužan i za razvoj samog Subversiona. U pitanju je program koji se nakon instalacije smešta u kontekstni meni Windows Explorera, što znači da se svim njegovim opcijama može pristupiti desnim klikom miša, pri čemu program sam nudi opcije koje su primenljive i pre svega dozvoljene nad trenutno izabranim fajlovima i folderima. Kad smo već kod fajlova i foldera, od izuzetne pomoći pri radu je vizuelna identifikacija njihovog statusa putem sistema veoma dopadljivih ikonica, koje svojim izgledom jasno stavljaju do znanja korisniku da li je bilo izmena nad fajlom (folderom) od trenutka poslednje evidentirane izmene, da li je fajl sastavni deo sistema za praćenje verzija itd.

Pre bilo kakvog rada sa sveže instaliranim TortoiseSVN-om potrebno je odrediti folder na računaru koji će služiti kao repozitorijum za skladištenje podataka. Sam TortoiseSVN sposoban je da napravi i pristupi tzv. lokalnim repozitorijumima, koji su dostupni isključivo njemu, ali je zahvaljujući izuzetno velikom broju podržanih mrežnih protokola direktno iz programa omogućen i rad sa udaljenim repozitorijumima, kojima se može pristupiti preko sledećih protokola: http, https, svn, svn+ssh i svn+XXX. Za prikaz sadržaja repozitorijuma u svakom trenutku zadužen je tzv. repo browser, putem kog je moguće, sa samo nekoliko klikova, realizovati operacije kao što su interno kopiranje fajlova, njihovo brisanje itd. Svaka od navedenih operacija, uključujući i operacije pridodavanja novih ili izmenjenih starih delova projekta (tzv. commit), evidentira se u okviru izuzetno detaljnog internog log sistema. Pravu poslasticu predstavlja vizuelni grafički prikaz izmena (revizija), kao i eventualnih grananja (branch) projekta, kojima je moguće projekat povesti u nekoliko potpuno nezavisnih razvojnih pravaca, uz očuvanje nezavisnosti svakog pravca.

Jedno od najmoćnijih oružja TortoiseSVN-a upravo predstavljaju njegove alatke za regulisanje konflikata i spajanja u okviru kojih su implementirani TortoiseDiff, TortoiseMerge, TortoiseIDiff i TortoiseBlame. Prvi i treći služe za upoređivanje razlika u fajlovima između dve revizije, pri čemu se prvi koristi za tekstualne fajlove a drugi za slike. TortoiseMerge je zadužen za spajanje revizija uz pružanje veoma velikog stepena slobode kod izbora komponenata koje će sačinjavati finalnu spojenu verziju projekta. Čik pogodite čemu služi TortoiseBlame. Kako mu samo ime kaže, on služi da „ocinkari” osobu koja je bila zaslužna za doprinos određenog, eventualno spornog elementa koji je postao sastavni deo projekta u određenom trenutku. TortoiseSVN podržava preko dvadeset jezika, među kojima se ne nalazi srpski, a veoma je pohvalno to što je uz određena podešavanja program veoma lako podesiti da sarađuje sa bilo kojim od poznatijih issue i bug tracking sistema.

Potencijali TortoiseSVN-a su neosporni, što potvrđuje ogroman broj downloada i veoma pozitivne kritike njegovih korisnika. Njegova prava moć dolazi, doduše, do izražaja u trenucima kada projekat naraste do određenog stepena kompleksnosti, a ideja za međusobnom saradnjom većeg broja ljudi preraste u potrebu. Jednostavan, brz i, pre svega, odlično integrisan u operativni sistem, TortoiseSVN je jedan od onih programa koji veoma brzo izazivaju zavisnost kod svakoga ko je naučio da ceni ono što on može da pruži.

Miša BREŽANAC