Ideja koja se krije iza ove igre, verovatno najvećeg prošlogodišnjeg razočaranja, na papiru je sigurno delovala isplativije od dobitne kombinacije na Lotou. Premisa o otvaranju Pandorine kutije, mitskog artefakta kojim je grčki vrhovni bog Zevs „darovao” nesnosne ljudske mikrobe i nakon čijeg je otvaranja svet zadesila ubitačna kombinacija čudovišta, zla i boleština u svakom zamislivom obliku, u ovom slučaju trebalo je da raspameti igrače žedne akcije, uparujući tu zamisao sa klasičnom pucačinom iz perspektive prvog lica. Ono što je trebalo da usledi jesu grandiozni prizori autentičnog smaka sveta, u kom grifini, golemi, vukodlaci i slična bratija razvaljuju svetske metropole, napadno i opipljivo koketirajući sa filmskom industrijom da zagrize mamac i ponudi lovu za licencu i tranziciju spektakularnih prizora i na veliki ekran.

Glavni junak Legendaryija je Dekard, profesionalni obijač i lopov, koji će biti angažovan da „olakša” magacin njujorškog muzeja za, pogađate, redak eksponat koji je otkriven na dnu okeana. Otvaranjem nečastive škrinje Dekard oslobađa sveopšti Armagedon, koji brzinom munje počinje da guta avenije i ulice Velike jabuke, a u isto vreme biva imprintovan kutijinim uticajem, kojim će novopečeni natprirodni lopov akumulirati animus energiju. Ova energija ostaje iza palih čudovišta ona se, pored lečenja, koristi i za džedajsko oduvavanje neprijatelja, kao i na nekoliko skriptovanih mesta za aktivaciju inhibitorskih modula koji privremeno pacifikuju obližnja čudovišta i pretvaraju ih u vaše saveznike (ovome treba dodati i dve tehno sekte sumnjivih agendi koje bi rado videle kutiju pod okriljem svojih istraživačkih laboratorija).

Najveća mana vezana je za neobjašnjivu kratkoću igre, presečene poput Gordijevog čvora posle drugog nivoa, a način na koji je igra zbrzana u glavi će vam stvoriti sliku programera koji na silu pokušavaju da skrpe kakav-takav zaključak ovog tužnog faila od igre dok ih pajserom odvajaju od tastature, jer je neko usred kreativnog procesa pravilno zaključio da će cela stvar opasno flopnuti na blagajnama. Dekardova blic odiseja će se tako, nakon okršaja sa Krakenom u Londonu, naprasno završiti povratkom u Njujork i šokantnom antiklimaktičnom finalnom bitkom na vrhu korporacijske zgrade Black Ordera, efektivno bacajući potencijalno sjajnu ideju na dno ambisa, sa koga je nesrećna kutija i vraćena. S pravom ćete se zapitati zašto morate da zamišljate nivo sa razvaljenom Trijumfalnom kapijom i oborenom Ajfelovom kulom, šibanje na Kineskom zidu sa zmajevima (koji su ostali na nivou concept art skica), posetu razrušenoj Sidnejskoj operi ili finale u kom biste, recimo, rastakali tkanje poznatog univerzuma šibajući se sa samim Zevsom koji je i zakuvao celu zavrzlamu (u jednom od sinematika imaćete čak prilike i da vidite ilustraciju sa golemima koji se iživljavaju na piramidama, što je, po svakoj logici, trebalo da bude standardan nivo u igri). Iako je ovome teško progledati kroz prste, ni druge stvari neće smanjiti količinu katrana i perja u koji je igra uvaljana u većini stranih recenzija. Osim prilično generičnog i uniformnog napucavanja koje ne donosi mnogo iznenađenja (niti uživanja u njemu), kao i sveopšteg jeftinog izgleda i izvedbe, igra pati i od preterane linearnosti (gotovo uvek ste primorani da se kao pijani plota držite unapred zacrtane trase kroz nivo), mizerno malog broja protivnika i nekoliko konceptualnih propusta i gluposti. Ovo se odnosi pre svega na stupidno „hakovanje” tastatura, kojima se otvara većina vrata u igri (a koje se svodi na dugotrajno držanje tastera za aktivaciju dok žice na pomenutom panelu ne izazovu kratak spoj), kao i na efektno ubijanje ritma igranja dok čekate da pokupite preko potrebnu energiju iza palih čudovišta.

Ipak, ko se naoruža strpljenjem i ispuni jedan od sledećih uslova uvideće da u Legendaryiju, ma koliko tužan i ružan bio, nije baš sve toliko crno. Ako zaboravite da ste u skorije vreme igrali Call of Duty 4 i Crysis, ignorišete prenaglašenu linearnost nivoa i imate bar malo simpatija prema trećerazrednim igrama i kvalitetima koji tu i tamo mogu da se dese, Legendary ima argumente koji će ga bar malo poštedeti morfijuma kojim je brže-bolje uspavan. Retki momenti kada igra zablista tiču se lokaliteta (u pitanju su otvorene ulice na kojima je u toku invazija mitskih čudovišta), utiska da vaši saborci imaju neku upotrebnu vrednost na terenu, kao i scenâ u kojima se krljate sa Orderovim vojnicima dok sa okolnih krovova nadiru razjareni vukodlaci, a neko od vaših saboraca sa strane urliče „we have griffon!”, upozoravajući tako na beštiju koja je upravo aterirala i pridružila se žurki. Takvi momenti na trenutak će vam u glavi stvoriti sliku o tome kakav je pucački spektakl Legendary trebalo da bude.

Igru pogoni famozni Unreal Tournament 3 engine, ali se stiče utisak da su autori Legendaryija izgleda platili neku njegovu budžetnu verziju, jer se drugačije ne može objasniti uniforman, niskobudžetni i generički dizajn hodnika, kancelarija, uličica, skladišta i tunela podzemne železnice, okrečen prosečnim teksturama i specijalnim efektima. Stvari se vidno popravalju na širim terenima (finalna bitka nadomak Vestminsterske palate u Londonu i famozne scene na Tajm skveru u Njujorku sa gomilom uspaničenih ljudi, čudovištima koja nasrću, razbacanim automobilima i autobusima i sveopštim kršom i lomom unaokolo, koji ipak povremeno znaju da izmame uzdahe oduševljenja), ali i oni često deluju isprano i sa primetnim deficitom detalja. Godinu dana star CoD4 u svojim najmanje intenzivnim scenama izgleda spektakularnije od full-scale monster napada na najveći američki polis, što je van pameti za današnje pojmove.

Aleksandar DINIĆ