Poput Penelope koja verno očekuje povratak svog Odiseja sa dalekih mora, i obožavaoci avanturističkih igara su, posle četiri i kusur godina čekanja, konačno doživeli da na njihovim monitorima osvane A Vampyre Story, igrački prvenac Autumn Moona i starog majstora Bila Tilera. Autor gomile proslavljenih avantura, rezigniran vanserijski glupom odlukom čelnika Lucasartsa da prekinu rad na novim projektima i žanru koji ih je proslavio i sve svoje kreativne pogone usmere u pravcu mrcvarenja franšize „Star Wars”, odlučio je da osnuje sopstvenu firmu, okupi u njoj talente i kolege koji su se dokazali u ranijim projektima i iznedri svojevrsnog duhovnog naslednika avantura iz zlatnog doba žanra.

Već iz prvobitnih screenova igre od pre nekoliko godina bilo je i više nego jasno kojom će se temom baviti daleki rođak majmunskoostrvske sage. Igrač je u ulozi Mone de Lafit, primadone pariske opere, čija vitka figura i, hm... „visoke” glasovne mogućnosti zapadaju za oko tunjavom baronu Šraudiju von Kiferu, gostu iz daleke istočnoevropske zemlje čiji stanovnici muku muče sa predominantnom bolešću – anemijom. Jedna hipnotišuća seansa (i ubod očnjaka kasnije) i sveže vampirizovana Mona završava u zamku pomenutog barončića, usred zemlje Draksilvanije, rešena da se nekako oslobodi čini ljubomornog šmokljana i utekne iz ukletog zamka i obližnjeg seoceta nazad u glamurozni Pariz. U bekstvu će joj se pridružiti simptaični šišmiš Froderik koji deli podjednake „simpatije” prema gazdama ukletog zamka, i tako avantura luckastog dua može da počne.

Ono što se svaki avanturista pita jeste to da li su Bil i drugari uspeli da u novom igračkom dobu prenesu duh i humor svojih slavnih prethodnika? Utisak je da je u celu stvar uneto dosta truda i talenta da to zaista tako i bude, ali da će konačni sud zavisiti od subjektivne percepcije svih dobrih i loših osobina igre u glavama igrača. Iz same tamatike jasno je to da će većina šala biti usmerena ka ismevanju i parodiranju svih mogućih klišea i situacija iz horor miljea (filmskog i literarnog), pre svega onih koji se tiču vampira, uz znatnu dozu referenci i na druge aspekte popularne kulture, kao i na direktno (i sjajno) „prozivanje” Lucasartsovih proslavljenih avantura. Sve ovo oličeno je u komentarima glavnih likova koji se odnose na predmete, situacije i druge likove koje će sretati, kao i na njihovom međusobnom simpatičnom „džapanju” i gomili dobro smišljenih poštapalica vezanih za Monino blago odbijanje činjenice da je i sama postala stvorenje noći. Ipak, iako je prepun sjajnih bisera, ovakav koncept pomalo zamara na duže staze, jer praktično ne postoji predmet, osoba ili lokacija koju Mona i Froderik neće pokušati da prokomentarišu na potencijalno smešan način (što, naravno, neće uvek uspeti).

Igrački interfejs predstavlja nastavak jednostavnog i efektnog stila, viđenog u avanturama Full Throtle i Curse of the Monkey Island. Na svakom bitnijem predmetu dužim držanjem levog tastera miša poziva se slika krsta, na čijim se krajevima nalaze opcije za pregled, razgovor/konzumaciju, upotrebu/sakupljanje ili transformaciju u šišmiša i prelet do date tačke. Uz desni klik, koji, je li, poziva mrtvački kovčeg sa inventarom, taster ’Tab’ za označavanje bitnih elemenata na ekranu (ali ne i izlaza) i mogućnost skipovanja kretanja unutar lokacija tasterom ’Space’ (što, da li slučajno ili namerno, čini da se Mona kreće skokovito po sceni kao pravi vampir, što je sjajan detalj), čini igranje prilično komfornim, uz nekoliko annoying sitnica. Na stranu nespretno preskakanje dijaloga i prelazak na novu lokaciju desnim tasterom miša (koji takođe poziva i inventar), mnogo veći problem predstavlja nekoliko nedopustivih bagova, koji momentalno zaglavljuju igru i za koje je jedini lek redovno snimanje pozicije. Takođe, potencijalno zanimljiva ideja da Mona sa sobom ne može da tegli stvari većeg gabarita (već se misao o njima skladišti u inventaru ravnopravno sa ostalim predmetima) u slučaju jedne satirične avanture u stilu crtanog filma baš i nema previše smisla.

Grafički stil ručno crtanih lokaliteta, koji je, pored pedigrea autora, bio drugi razlog zbog koga je Vampirska priča očekivana sa nestrpljenjem toliko dugo, iako suštinski identičan onom iz Runaway avantura, u isto vreme je i konceptualno različit. Za razliku od ultradetaljnih lokacija oštrog i jasnog izgleda iz španskog pandana, A Vampyre Story koristi ručno crtane pozadine, koje su u gotovo svim scenama vešto zamućene, dajući igri glazuru bajkovitog diznijevskog crtaća. Ovome treba dodati bliže predmete, koji su dodatno vizuelno nefokusirani, kao i znalačku primenu paralaksnog (višeslojnog) skrolovanja pozadinskih lejera, koji dobro dočaravaju utisak dubine. Kada se sve ovo sretne na jednom mestu, dobijate igru sa toliko lepim i raznolikim lokacijama, kao i sitnim detaljima (animacija dima, kretanje oblaka i slične drangulije) da je otkrivanje novih ekrana i uživanje u njihovoj prezentaciji jedan od bitnih faktora za nastavak igranja. Zapravo, jedina prava zamerka grafici (osim jednostavnih, ali efektno animiranih modela likova) mogla bi se upututi odluci autora da, makar i opciono, ne uključe mogućnost igranja u monohromatskom režimu, koji je prvobitno bio planiran. Glas Mone izvanredno je „uboden” i čini se da su autori namerno ubacili njeno neizdrživo high pitch kreštanje baš iz razloga da bi savršeno pristajalo njenom liku. S druge strane, vanserijski Džeremi Kerner, koji je dao glas Froderiku, može opušteno da se interesuje za angažman u nekom budućem Piksarovom filmu. Slično važi i za većinu pratećih likova, a na svakom ekranu sviraju različite i odgovarajuće kompozicije, uz fantastičnu muziku tokom uvodne špice, koju bi i Tim Barton rado stavio u neki od svojih filmskih bizarluka.

Aleksandar DINIĆ