Hired Guns, pa još i Jagged Edge... Jezuš Maria, rekao bi tipični Čuburac... Kad Rus krade, onda ne džepari, nego ulazi u tuđu kuću sa rancem, lopatom i trojicom nosača, odnoseći i stvari koje su čvrsto prikovane za zidove, štekere, pločice, dasku od WC šolje i veštačku nogu skinutu sa starca u uglu. Sa bezobzirnošću koja daleko prevazilazi kineske proizvođače Raebok i Neeke sportske opreme, moskovski Game Factory Interactive sa čerupanjem tuđeg perja krenuo je od naslova, stvarajući Frankeštajna, koji bi u ušima hard-core ljubitelja taktike i pucanja trebalo da odzvoni tonalitetom bronzane nostalgije dve legendarne igračke franšize. Iz želje da zapečate dil, „oslobodili” su i font i kolornu šemu Jagged Alliance logoa, oborivši svetski rekord u količini lopovluka po jedinici mere: tri (ili četiri) krađe, a još nismo odmakli ni od naslova...

Hired Guns: The Jagged Edge je igra koja stvara osećaj uporediv slučajnom nabadanju domaće porodične serije pri šaltanju kanala na TV-u: „Bolji život”, „Srećni ljudi”, sami ste u sobi, ali vas je iz nekog razloga toliko sramota da ne možete da gledate u ekran... Game Factory Interactive, partizanski kabadahija koji je nepozvan upao na slavu, posegao je za svim (svim) vizuelno-konceptualnim elementima Jagged Alliancea, koje je bilo lako iskopirati, svesno odustajući od pokušaja kopiranja onoga što je zahtevalo trud. Nelinearni strateški modul, koji ovde postoji u krajnje rudimentarnoj varijanti, svedoči o nesposobnosti autora da čak i puko plagiranje bude izvedeno do kraja.

Igra je potezna mercenary strategija, koja poseduje laptop interfejs sa kupovinu oružja i regrutaciju plaćenika; lokacija je banana republika, čiji vas svrgnuti predsednik angažuje da likvidirate uzurpatora; svog avatara kreirate kroz kviz od desetak pitanja; u igri osvajate teritoriju za teritorijom, angažujete lokalnu policiju da je štiti, koristeći plaćenike samo za ofanzivu; svaki mercenary ima specijalnost, cenovni razred i „personality”... Da prekinemo ovde? Zbog ograničenja od kojih pate štampani mediji nalik „Svetu kompjutera”, možete komotno posegnuti sa septembarskim brojem iz 1999. godine, pročitati opis Jagged Alliancea 2, zamisliti kako bi izgledala njegova bedna imitacija, prelomiti ocenu na pola i zavaliti se u stolicu. Preslikavanje elemenata odlazi toliko daleko da je čak i šifra (XEP624) koju dobijate u jednom emailu, a koja vam je potrebna za otključavanje virtuelnog internet sajta za kreaciju avatara, identična kao u JA2. Nazivi ostalih web lokacija i servisa (I.M.A. umesto A.I.M.) takođe svedoče o pogrešno artikulisanoj naklonosti autora igre. Možda oni i nisu lopovi? Možda se radi o mentalno nestabilnim fanovima, koji strašću debele zečice dave Duška Dugouška, misleći da će ostatku fan baze njihova plagijatorska agresija delovati simpatično?

Onaj ko bi u snu pomislio da Hired Guns: The Jagged Edge može da se poredi sa Jagged Allianceom 2, morao bi da se probudi i redom izvini ukućanima i komšijama. Deset godina stara, 2D strategija, koja kombinuje real-time i poteznu mehaniku, po svakom aspektu je apsolutno nedostižna: Jagged Edgeu moramo da zahvalimo što je besramnim plagiranjem tu činjenicu empirijski dokazao, razvejavajući svaku sumnju da je naša naklonost plod nostalgije. Ličnosti komandosa, njihove preferencije, glasovi, komentari i svaka forma oslikavanja „personalitya” u toku igre naprosto vrište od amaterizma: za očajne dijaloge i užasno odglumljene dijaloške i „punchline” deonice zaslužni su ili sami programeri ili neki studio koji im je za šest dolara uradio lokalizaciju na engleski jezik. Sami *.wav fajlovi zvuče kao da su snimljeni u WC-u na aerodromu, zbog metalnog odjeka, koji je deo svake izgovorene reči, i oštre disonancije u odnosu na zvuke iz okruženja i muziku.

Osvajanje teritorije za teritorijom, nelinearna pustolovina, koja je obeležila svaku Jagged Alliance igru, ovde je svedena na nekakav kolaž aktivnih zona, povezanih saobraćajnicama na mapi države. Sure, nelinearnost i dalje postoji, ali na krajnje rudimentarnom nivou izbora između puta A ili puta B, koji svakako imaju isto ishodište. Taktičke bitke u okviru svake (jadno dizajnirane) borbene mape pate od potpune neispeglanosti, kako sa audio-vizuelne, tako i sa mehaničke strane. Često će vam se dešavati da se komandni tim na početku prvog poteza pri ulasku u zonu materijalizuje pored grupe protivnika koji dobiju „opportunity fire” i obrišu patos sa vama pre nego što imate šansu da reagujete. Onda vam sledi prvi, drugi, treći, osamnaesti reload pozicije, pre nego što ubodete šansu za ulaznu tačku koja vam daje šansu da preživite. Ovo je veoma, veoma frustrirajuće.

Mogli bismo da nastavimo sa licitacijom gluposti, ali mislimo da ste do sada shvatili da Hired Guns: The Jagged Edge ne vredi truda, emocija, mastila, niti habanja tastature.

Miodrag KUZMANOVIĆ