Kamera iz vazduha prati panoramu Njujorka. Brzi prelaz u loše osvetljen stan, dvoje ljudi detaljno posmatraju telo klonulo za kompjuterom. Detektivka Stela Bonasera pita svog kolegu: „Šta misliš Mek, samoubistvo?” Sa patnjom u očima Mek Tejlor odgovara: „Nešto mnogo gore, ubistvo lošom igrom!”

Out here in the fields
I fight for my meals
I get my back into my living
I don’t need to fight
To prove I’m right
I don’t need to be forgiven
...

Kad se već dizajneri Legacy Interactivea nisu osećali pozvanim da u špicu ove igre ubace „Baba O’Riley”, rekoh da to ja učinim ovde, ako ništa drugo, biće mi lakše. Objektivno ceniti igru poput CSI: NY – The Game veoma je teško, pogotovo ako sebe smatrate fanom „CSI” serija (sa izuzetkom „Majamija”, zaboga, Dejvid Karuzo...). Sklepavanje ove igre prilično je nesrećno, jer su se njeni tvorci odlučili da uzmu samo nekoliko pozitivnih fragmenata TV serije i to upakuju u formu igre. Fantastična logika producenata ovog naslova, koja otprilike glasi „ljudi koji vole kvalitetnu seriju garant će voleti nešto što je i pre 20 godina bila smešna igra”, i ovog puta ostaje nedokučiva.

CSI: NY – The Game je nešto što klizno, sa veoma popustljivim standardima, možemo da svrstamo u domen avantura, iako to ova nipošto nije. U pitanju je pet fino osmišljenih slučajeva, napisanih od strane pisaca same serije i sa glasovima svih osmoro glavnih likova iz nje, ali zaboga, vizuelna prezentacija i mehanika igre su gori kriminal od svih slučajeva viđenih u pet sezona CSI-ja. Statični 2D ekrani na kojima se smenjuju loše nacrtani likovi iz serije, scene zločina, odnosno istrage, gde lovite po ekranu nešto bitno za slučaj i ultrajednostavne mini-igre koje se odnose na testiranje uzetih uzoraka ili pomažu u dolasku do novih tragova, jesu sve što ova igra ima da ponudi. Zadaci su trivijalni – ako malo dete prođe pored vas i pogleda šta radite, od srca će vam se smejati na kakvu glupost trošite vreme. Tok igre je skriptovan, tačnije, kad iscrpite jedan statični ekran najčešće sledi razgovor s nekim; kad ga odgledate ili iscrpite nekoliko potpitanja, idete na sledeći ekran i tako ukrug. Ovaj način ispunjava naraciju i igraču se prezentuje slučaj, ali sve to manje je interesantno od pukog gledanja serije na TV-u, tako da se veoma brzo gubi smisao igranja.

Kad je sve tako loše, zašto onda i dalje igrati ovu igru? Uglavnom zbog priče i posvećenosti samoj TV seriji, mada ni to ne traje dugo. Prokleti producenti ipak su u pravu zbog predloška koji je odličan – čovek će trpeti smešne zadatke umotane u patetičnu prezentaciju, do neke granice. Oni su svoj cilj postigli, neko će potrošiti novac da kupi... ovo. Tako ćete rešiti prvi slučaj bez osvrtanja na more propusta u kojima se igra davi, tokom drugog slučaja će vam već ozbiljno smetati na svakom koraku, a na trećem, od ponuđenih pet, verovatno ćete rezignirano dići ruke. Prosto vam dosadi da uzimate fotografije i posle ih pokazujete svima, da „ocrtavate” uzorke krvi, sklapate lica, upoređujete otiske prstiju, tražite parove u dva spiska i spajate ih flomasterom retardirano krivudavom putanjom.... Sve ono što se dešava u seriji, što je montirano onako dinamično i gura radnju napred, ovde je usporava. Sve je urađeno tako banalno da kad to uradite dva-tri puta i vidite da doživljaj naravno nije ni približan onom kada pasivno gledate seriju, želja da ostanete još koji minut uz ovaj naslov sve je bleđa.

Posebna mržnja usmerena je ka načinu na koji su nacrtani likovi u igri. Da, svi oni liče na svoje pandane iz serije, ali to je ključna reč – liče. Niko od karaktera u igri ne izgleda dobro, sve vreme pokušavate da provalite gde je crtač pogrešio, umesto da slušate dijaloge. Znate one crtače po turističkim destinacijama koji hvataju lakoverne prolaznike svojim crtežima poznatih zvezda? „Pa, ako želite, i vama ćemo napraviti tako lep portret da vas podseća na ovaj trenutak”, a onda kada dobijete gotovu sliku vidite da jednostavno to nije to, tačnije shvatite da je dotični umetnik bacio desetine pokušaja da nacrta svaku od slika poznatih ličnosti dok je izložio samo one uspele. E, u ovoj igri su upotrebljene one slike koje mudri ulični umetnici bacaju/ostave kod kuće!

Igra je pravljena direktno u saradnji sa CBS-om, svi glumci su proveli sate u studiju čitajući dijaloge da bi dali igri zaista jedinu svetlu tačku. Da li je moguće da je nekoga dodatno koštalo da pored glasova i fotografije Gerija Sinisa i Meline Kanakaredes za kutiju ove igre ubaci naslovnu muzičku numeru i virtuelne likove koji zaista liče na one iz serije? Zaboga, zbog toga su ljudi i uzeli prokletu igru!!! („Više uzvičnika, jasan znak poremećenog uma”, kaže Teri Pračet.)

CSI: NY – The Game je jedan tužan igrački naslov, siroče koje će teško naći i tih pola gigabajta instalacionog prostora potrebnog da ga neko udomi. Kao što to obično biva, ljudi koji bi poželeli da ga igraju, fanovi serije, istovremeno će biti oni kojima će nedorađenost ovog naslova najviše smetati. Savet je da budete mudri kao ljudi kojima ova serija ne znači ništa i kojima neće pasti na pamet da pogledaju kakva je igra po njoj. Držite se serije. Početna interesantnost ove igre iščezava tom brzinom da je nakon sat vremena igranja ni tim istražitelja Meka Tejlora ne bi našao.

Dragan KOSOVAC