Operativni sistem za narednu deceniju

Zvezda po imenu Solaris već više decenija sija na nebu operativnih sistema. Ljudi iz informatičkog sveta o njemu već imaju formirano mišljenje, do kog su došli na razne načine. Osnovne činjenice su da ga je proizvela firma Sun Microsystems, da pripada porodici operativnih sistema UNIX i da je prvenstveno namenjen firmama, a ne kućnoj upotrebi. Tim suvoparnim informacijama upućeniji informatičari mogli bi dodati i to da je njegov razvoj počeo davne 1982. godine i da je njegov rapidan uspon počeo krajem osamdesetih, a da je kulminaciju doživeo krajem devedesetih godina prošlog veka. Tu bi se otprilike za većinu IT populacije priča završila, ostavljajući kod nekih ljudi u podsvesti pitanja kao što su: šta se danas događa sa njim, da li uopšte postoje programeri koji na njemu razvijaju aplikacije, kuda se uopšte njegov razvoj kreće?

Poslednja verzija operativnog sistema Solaris izašla je na tržište 2005. godine pod nazivom Solaris 10. Namenjena isključivo serverima, kako SPARC tako i x86 arhitekture, donela je značajne novine u odnosu na prethodnu verziju. Paralelno sa izdavanjem te verzije, Sun Microsystems je u okviru svog razvojnog sektora razmatrao sve segmente IT tržišta, koje se uveliko izmenilo poslednjih dvadesetak godina. Jedna od važnih promena koja je uočena jeste da je tržište mikroračunara toliko napredovalo i po obimu i po kvalitetu da je postalo moguće izvršavati i najnovije verzije Solarisa na sasvim prosečnom kućnom hardveru. Ta činjenica imala je za posledicu to da Sun razmotri svoju ciljnu korisničku grupu i da počne svoju platformu da nudi svim segmentima IT tržišta, uključujući tu i kućne korisnike.

Prvi korak ka tom cilju bio je otvaranje kôda i njegova ponuda na besplatnu upotrebu pod open source licencom. Ta licenca u potpunosti odgovara OSI standardima, samo što ju je Sun drugačije formulisao i nazvao CDDL (Common Development and Distribution Licence). Razloga za to bilo je mnogo i uglavnom su se odnosili na dužnosti koje Sun kao firma ima prema trećim licima. Naime, delovi kôda koji su sastavni deo Solaris OS-a pridodati su kupovinom licence od strane trećih lica. Ta licenca odnosila se uglavnom na pravo dalje distribucije binarnog kôda bez daljih obaveza prema pravnom licu od koga je Sun kupio licencu. Takve zatvorene binarne biblioteke Sun nije mogao da otvori zbog prethodno potpisanih ugovora, ali je zato mogao besplatno da ih ponudi u binarnom obliku. Iz tih i sličnih razloga Sun je formulisao svoju licencu pod kojom je krenuo da otvara kôd.

Zvanično, Sun je 2005. godine doneo odluku o otvaranju kôda i načinu daljeg razvoja Solaris OS-a. U toj odluci definisan je razvoj zajednice pod nazivom OpenSolaris, preko koje će se kôd postepeno otvarati. Tokom 2005. godine i kasnije Sun je ušao u pregovore sa kompanijama od kojih je otkupio pravo na distribuciju binarnog kôda kako bi postigao dogovor o otkupu izvornog kôda, da bi ga kasnije stavio na raspolaganje OpenSolaris zajednici. Sa izvesnim brojem firmi dogovor je postignut relativno brzo, neke kompanije je Sun kupio u celosti, pa samim tim i njihov source kôd, dok su sa određenim brojem firmi ti pregovori išli vrlo teško, tako da se u nekim slučajevima nije došlo do rešenja, a negde razgovori još traju.

Imajući u vidu vreme kada je Sun krenuo u otvaranje kôda, u open source svetu već je postojalo mnogo više nego upotrebljivog otvorenog kôda, koji se uz manje izmene mogao dodati u OpenSolaris projekat. Jedna od prvih stvari koja je urađena bila je odluka da se određeni delovi Sunovog kôda uopšte ne otvaraju, jer na tržištu već postoje open source verzije koje imaju svoje razvijene zajednice, tako da je njihova integracija u open source kôd koji je dat na upravljanje OpenSolaris zajednici mnogo jednostavnija nego dalji razvoj sopstvenih softverskih rešenja. Odlučeno je da se Sunova implementacija grafičkog okruženja CDE (Common Desktop Enviroment) uopšte ne objavljuje, kao ni Xsun (implementacija X Window Systema), niti OpenWindows (Sunov window manager). Umesto toga, odlučeno je da primarno grafičko okruženje bude GNOME, implementacija X Window Systema – Xorg, a Metacity primarni Windows Manager. Svi projekti su pod open source licencom, pa je Sun odlučio da postane jedan od većih sponzora odgovarajućih zajednica kako bi obezbedio njihov stabilan razvoj, ne umanjujući tako njihovu mogućnost korišćenja u Linux svetu. Još jedan od prioriteta koji je Sun tada postavio bila je integracija kompletnog softvera iz GNU sveta.

Da bi OpenSolaris zajednica mogla da funkcioniše Sun je kreirao dve verzije operativnog sistema: OpenSolaris Express Community Edition (SXCE) i OpenSolaris Express Developer Edition (SXDE). Prva verzija sastojala se od open source kôda sa dodatim zatvorenim binarnim bibliotekama, koje Sun nije smeo da otvori. Potonja verzija definisana je kao čista open source verzija i sastojala se od biblioteka kojima je kôd u svakom trenutku bio dostupan.

OpenSolaris zajednica počela je neverovatno brzo da raste, i to na iznenađenje samih inženjera Suna koji su bili pretrpani zahtevima da se različiti alati što pre portuju na SXDE platformu. Ovde vredi pomenuti to da je jedini razlog postojanja SXCE platforme njena sposobnost da može da izvrši kompajliranje svake nove verzije SXDE, jer je SXCE zapravo u najvećoj meri zadržao Solaris 11 biblioteke. Ubrzo su u okviru OpenSolaris zajednice otvoreni open source projekti koji su imali za cilj da zamene biblioteke koje Sun nije smeo da otvori. Kako je vreme odmicalo, SXDE je veoma brzo napredovala kao platforma, dok su u SXDE verziji neke do tada zatvorene biblioteke počele da se menjaju novim, izgrađenim u okviru OpenSolaris zajednice.

Sun, kao jedna od velikih firmi, u okviru svog poslovanja ima grupu inženjera koji su zaduženi za proveru kvaliteta novostvorenog softvera kroz njegovo intenzivno testiranje. Kada je SXDE verzija sa svojim open source bibliotekama postala dovoljno stabilna, doneta je odluka da platforma dobije novo ime – OpenSolaris. Tako je nastao nov operativni sistem i nov projekat u okviru OpenSolaris zajednice. Ovo je važno pomenuti zbog toga što danas OpenSolaris kao pojam ima tri značenja – označava ime zajednice, ime operativnog sistema i ime projekta u okviru zajednice pod kojim se on razvija, a zajednica razvija i mnoge druge tehnologije bazirane na toj platformi.

Prva verzija OpenSolaris OS-a pojavila se u maju 2008. godine, dakle skoro tri godine nakon otvaranja kôda i formiranja same zajednice. Verzija je dobila ime OpenSolaris 2008.05. Interno ime za OpenSolaris projekat u OpenSolaris zajednici je Indiana (da bi se razlikovalo u komunikaciji).

Zajednicu od početka vodi Ijan Merdok (Ian Murdock), osnivač Debian Linux distribucije, jer je razvoj Debian distribucije zasnovan na veoma jakoj zajednici koju je Ijan organizovao. Želja Suna je da i OpenSolaris ima sličnu takvu zajednicu kojoj bi on pružao podršku.

Do sada su izdate tri verzije OpenSolaris OS-a: 2008.05, 2008.11 i 2009.06. Sledeća verzija planirana je za februar 2010. godine. Inicijalna ideja je da vremenski razmak između dve uzastopne verzije bude pola godine, međutim, imajući u vidu to da je projekat veoma mlad, realno je očekivati da se ta ideja u potpunosti realizuje tek sledeće godine.

OpenSolaris zajednica trenutno ima više od 100.000 članova, od kojih je manje od 10 odsto onih koji su istovremeno i zaposleni u Sunu. Zajednica je podeljena u manje zajednice, a svaka je okupljena oko određene tehnologije ili skupa tehnologija. Postoje i zajednice koje imaju za cilj pisanje dokumentacije i proizvodnju materijala koji se može koristiti za držanje predavanja o OpenSolarisu i ostalim tehnologijama koje ga okružuju na visokoškolskim ustanovama.

OpenSolaris je platforma namenjena skoro svakom tipu korisnika. Može se koristiti na kućnim računarima, radnim stanicama, kompanijskim serverima, pa i na superračunarima. Distribucija dolazi na jednom Live CD-u, odakle se može isprobati radno okruženje i pokrenuti instalacija operativnog sistema na samom računaru. Naravno, u BIOS-u računara treba podesiti da se optički uređaj uzima u obzir kao Boot device.

Instalacija je prilično jednostavna i ne razlikuje se mnogo od instalacije bilo kog drugog operativnog sistema. Na kućnim računarima, na primer, traje manje od pola sata. Operativni sistem uglavnom sam prepoznaje kompletan hardver i vrši instalaciju drajvera.

Vredi reći to da je možda najslabija tačka ovog operativnog sistema mogućnost problema sa drajverima za računare koji su stariji više od četiri godine. OpenSolaris zajednica kreirala je posebnu podzajednicu koja je zadužena za to da povećava bazu drajvera, tako da se taj problem prilično brzo rešava. Naravno, kako vreme prolazi stariji hardver izlazi iz upotrebe, a za nov drajveri postoje odmah po njegovom izlaženju na tržište, tako da u tom smislu vreme radi za OpenSolaris.

Osim uobičajenog softvera otvorenog kôda, koji se može naći za većinu Linux distribucija, OpenSolaris sadrži veoma napredne tehnologije koje su namenjene zahtevnijim korisnicima, a koje ne postoje u Linux svetu. Neke od njih nalaze se u fazi portovanja na druge operativne sisteme (Mac OS X, razne Linux distribucije), ali je pitanje koliko će portovan softver biti efikasan u odnosu na OpenSolaris verziju.

Plaforma je primarno namenjena razvojnim inženjerima koji žele da razvijaju stabilne aplikacije na veoma zreloj platformi. Za njih je Sun dizajnirao mnoštvo besplatnih alata, koji se mogu naći samo na OpenSolarisu, što zbog njihove kompleksnosti što zbog arhitekture OpenSolaris jezgra. Tu ceo sistem pokazuje svoju punu snagu, jer se jezgro može dograđivati bez resetovanja servera. Takođe, hardver se može dodavati i unapređivati dok sistem potpuno bezbedno funkcioniše i opslužuje korisnike. Ovakva pouzdanost operativnog sistema svrstava OpenSolaris među najnaprednije operativne sisteme današnjice. Uz taj kvalitet, koji se kod drugih operativnih sistema plaća skupom licencom, OpenSolaris dolazi još i potpuno besplatan.

Najvažnije tehnologije koje OpenSolaris nudi, a koje drugi operativni sistemi nemaju (neke od njih nikada neće ni imati jer je zbog arhitekture kernela tako nešto nemoguće izvesti) jesu: ZFS, DTrace, Crossbow, IPsec, COMSTAR, STREAMS, Clearview, Weak Membership itd.

Za svaku od tih tehnologija postoji obimna dokumentacija, dok ćemo ovde ukratko opisati samo neke od njih.

ZFS – Zettra File System trenutno je najnapredniji fajl sistem koji postoji u IT svetu. Sem toga što podržava praktično beskonačno velike hard diskove jer je dizajniran kao 128-bitni fajl sistem, ima jednu veoma zanimljivu opciju – snapshoot. Naime, u svakom trenutku moguće je memorisati trenutno stanje određenog direktorijuma, zatim nastaviti normalan rad, a ako zatreba, i vratiti sadržaj direktorijuma na stanje u kom je bio kada je urađen snapshoot. Ova opcija ne troši dodatan prostor na hard disku niti usporava rad celokupnog fajl sistema. Osim ove opcije, ZFS podržava i razne algoritme za kriptovanje podataka, zatim za ispravljanje grešaka nastalih usled neispravnosti nekog dela hard diska (opcija self healing), i sve to bez uticaja na samu brzinu fajl sistema. Štaviše, ZFS se u mnogim aplikacijama pokazao kao brži fajl sistem od ostalih (UFS, NTFS...).

DTrace je alat koji je ekskluzivnost OpenSolaris OS-a. Reč je o state of the art tehnologiji za analizu rada aplikacija, pronalaženje grešaka i sagledavanje njihove ozbiljnosti. Alat je sposoban da analizira aplikaciju za vreme njenog izvršavanja i da beleži sve parametre koje korisnik želi da sazna, a sve to uz minimalno dodatno opterećenje samog računara – manje od jedan odsto. Prava prednost u odnosu na slične alate je u tome što je u stanju da analizira i procese koji se odvijaju unutar samog kernela i kernel modula, kao i u obilju podataka koje je moguće iskoristiti za dalje unapređenje aplikacije.

Crossbow je tehnologija koja omogućava virtuelizaciju mrežnih resursa. Krajnje pojednostavljeno rečeno, ukoliko korisnik kućnog računara ima jednu fizičku mrežnu karticu, moguće je da je virtuelizuje i da ima nekoliko virtuelnih mrežnih kartica, na koje zatim može da zakači aplikacije po želji. Na ovaj jednostavan način korisnik može da vrši load balancing aplikacija i time upravlja protokom kroz fizičku mrežnu karticu.

Ovo su samo neke od tehnologija koje čine OpenSolaris mogućim izborom. Osim toga, jezgro je (zvanično ime je SunOS za jezgro OpenSolaris) razvijano više od dvadeset i pet godina i predstavlja jedno od najstabilnijih u industriji.

Sve ostale aplikacije za kućne korisnike koje poseduju Linux distribucije postoje i za OpenSolaris. Njima se pristupa na veoma jednostavan način preko aplikacije Package Manager, kojom se korisnik povezuje za repozitorijum preko kog zapravo podešava svoj operativni sistem sopstvenim potrebama. Sun je za tu namenu razvio poseban packaging system pod nazivom IPS. Reč je o unapređenoj verziji onog koji poseduje distribucija Debian. Povezivanjem za repozitorijum korisnik bira pakete koje želi da instalira na svoj računar, a ukoliko u repozitorijumu postoji novija verzija softvera od one koju on poseduje, Package Manager ga o tome obaveštava i ukoliko to želi, korisnik vrši automatsko ažuriranje. Važno je istaći to da Package Manager ne preuzima novu verziju aplikacije u punoj veličini, već samo onaj deo koji se razlikuje u odnosu na već instaliranu verziju. Tako se postiže znatno ubrzavanje upgradea sopstvenog softvera na računaru.

OpenSolaris je OS koji se umnogome razlikuje od Linux sveta, a njegove najveće prednosti su brzina, stabilnost i, naravno, to što je besplatan.

Uroš NEDIĆ