„Ti si dobar momak, Bobi. Čuo sam da si vrhunski radnik. Odrasti! Prihvati moć koju to što umeš nosi i nemoj se baviti onime što nije tvoj posao!”

Zorana je ushićeno vrisnula „Još jedan timbilding!”, nakon što je pročitala novi mejl poslat od strane Uprave. Naočare su joj teško ostale na licu, a samo spretnim i navežbanim pokretom sprečena je moguća katastrofa skidanja kompanijskog simbola sa lica mlade praktikantkinje. Bobija je ova scena nasmejala, a kada ga je koleginica upitala da li se to on veseli putovanju u Grčku, i to nakon prošlonedeljnog opanjkavanja tako čestih putovanja u firmi, pored točilice za uvozno belgijsko craft pivo, samo je kratko klimnuo glavom.

Količina korporativnog bullshita koji je vladao svakodnevicom u kompaniji USorEND je većini bila nužno zlo i to je Bobiju bilo više nego jasno. Oni koji su bili otporniji na tu dogmu i demagogiju tešili su se vrhunskim uslovima koje je pozicija u renomiranoj kompaniji pružala i nisu mnogo pažnje pridavali relativno redovnoj mobilizaciji po nalozima Uprave, bilo da se radilo o spemovanju prijatelja na LinkedInu, Facebooku i Twitteru za novu poziciju ili popunjavanju kompanijskih anketa o zadovoljstvu radnika i ispunjenosti strateških ciljeva. Drugi su toleranciju prema korporativno obojenom spemu gradili isključivo na pomenutoj točilici. Treći su tamanili čokoladice iz svih krajeva sveta, koje su nosiocima roze naočara bile na dohvat ruke i to bez ikakve kontrole, manje nego što su neki imali u gostima kod tetke ili babe i dede kada su bili mali.

No, sve ovo Bobija nije mnogo tangiralo. On je znao zašto je u USorEND-u. Još pamti jedan TED razgovor koji je CEO kompanije dao pre par godina u kom je strastveno govorio o gejmingu i suštinskom doprinosu zajednici, oduživanju starog duga koji je nakupljen godinama igranja velikih i manje velikih naslova. Za takvog čoveka bi bilo zadovoljstvo raditi, mrmljao je tada Bobi, punih usta čokoladnih medenjaka koje je obožavao uz kafu. Prvih nekoliko nedelja u kompaniji, Bobija je nosio talas samopouzdanja i vere u oduživanje sopstvenog duga. Dani provedeni u USorEND-u su bili ispunjenje dečačkog sna koji je generisan negde u vreme kada je na računaru po čitav dan bio upaljen Soul Reaver.

USorEND je veći deo svojih prihoda zarađivao od društvene aplikacije na svim platformama – menadžera restorana. Jednostavan sistem igre, izuzetan marketing, trenutak sreće i fantastična grafika su njihovu igru doveli do nekoliko miliona jedinstvenih korisnika dnevno. Nakon uvođenja sistema plaćanja, organizovanog u tri nivoa (po 1, 3 i 5 dolara mesečno) kompanija je počela da zarađuje ozbiljan novac. Svakoga meseca su imali između 100.000 i 300.000 korisnika koji plaćaju i time ostvarivali relativno stabilan prihod od oko 600.000 dolara mesečno. Kompanija je tada eksplodirala, povećala broj zaposlenih na 120 i počela sa sistemom praksi koji je redovno redove popunjavao vrhunskim kadrom. Ipak, u jednom trenutku, apetiti su porasli. Trebalo je isplatiti sva ta putovanja, točilice i kredite za raznorazne džidža-bidže zaposlenih. Pored toga, broj aktivnih korisnika je u jednom trenutku počeo da se smanjuje. Menadžment je odlučio da poveća namete korisnicima aplikacije, povećanjem na 2, 5 i 8 dolara (prema klasi). Zaposlenima je upućen mejl koji objašnjava situaciju. Pročitavši ga, Bobi je pozeleneo i odmah napisao mejl CEO-u. U kancelariju je bio pozvan u roku od 15 minuta.

„Ne možemo to da uradimo!”, s vrata je Bobi povisio ton. CEO je sedeo mirno i s blagim osmehom slušao njegov vapaj. „Suština je u pitanju! Znaš?! Ona ista suština koju si pominjao na TED-u pre dve godine!”, nervozno je podvukao Bobi. „Osvrni se oko sebe, dečače!”, tonom odraslog gospodina tek nekoliko godina stariji CEO je odgovorio. „Sve to košta! Sve! I taj telefon, sat! Sve!”, istim onim osmehom je lopticu prebacio u polje. Bobi je posmatrao tog momka, odenutog u farmerice, košulju i lagani sako, bez kravate. Kosa je bila u besprekornom stanju, a na stolu je bio red, po svim pravilima OCD-a. Pogled i reči a posebno ton kojim se CEO obraćao je podsetio Bobija na scenu „Battle of Heroes” u trećem delu „Star Wars” sage kada razočarani Obi-Van tužnim glasom ponosnom Anakinu Skajvokeru govori kako je on bio izabran i kako je trebalo da donese ravnotežu u Sili, a ne da osnaži tamnu stranu. Osnažen muzikom koju je čuo u glavi, Bobi je CEO-u rekao „Ti si idol mnogima, ali to je samo slika! Iskreni gejmer živi za osećaj u igri, a ne za putovanje više, veći stan ili automobil. Izdao si mlađega sebe... onog kome je bilo stalo da svetu pruži originalnu igru u kojoj svako može biti pobednik!”. „Ti si dobar momak, Bobi. Čuo sam da si vrhunski radnik. Odrasti! Prihvati moć koju to što umeš nosi i nemoj se baviti onime što nije tvoj posao!”, ozbiljnim glasom je reternirao CEO.

Bobi je pozeleneo. „Sećam se tvog gom džabara! Sada ćeš ti zapamtiti moj!”, kroz zube je iscedio i bacajući roze naočare na uredni sto, zauvek napustio pećinu lažnih nada.

Momir ĐEKIĆ