Posledice misterioznog virusa u svemirskoj koloniji uvek su iste – populacija mutira, generatori se ugase, centralni kompjuter biva deaktiviran, a odredu marinaca poslatom u pomoć komanda nikada ne objasni ozbiljnost situacije, već ih naglavačke baci među razularene zveri i vrišteće senke u okruženju treperavog svetla.

Leto je vreme kad je besmisleno boriti se protiv klišea, već ih treba prigrliti i sačekati da napolju padne temperatura. The Red Solstice mladog hrvatskog studija Ironward jeste igra čiji ste zaplet videli i iskusili nebrojeno puta, ali, kao i drugi, najbolji film „Alien” kvadrologije, ne može da dosadi ukoliko su gluma i akcija na nivou. U slučaju Crvene kratkodnevice, gluma nije kategorija čiji kvalitet nadrasta prosečan SYFY film snimljen za 50 USD, ali se zato akcija, to jest taktička akcija s RPG elementima, može smatrati prvom ligom.

The Red Solstice je čudan svat, igra koja na interesantan način meša gameplay elemente Alien Breeda i Diabla, koje fuzioniše s „pauzabilnim” taktičkim modom i permanentnom RPG progresijom. Na najnižem nivou to je izometrijska pucačina s visokom kamerom u kojoj marinca usmeravate po ekranu i klikćete na stvari koje želite da ubijete. Pritiskom na ’space’ akcija prelazi u slow motion, a vi stičete mogućnost da neposredno kontrolišete i ostatak četvoročlane ekipe koji vas u normalnom, akcionom modu prati u stopu, ali vatru otvara po svom nahođenju. Pre svake od deset misija u single-player kampanji svoju ekipu možete budžiti skupljenim iskustvom i opremati oružjem, gadžetima i borbenim boosterima koje ste otključali u prethodnim misijama i time steći sposobnost da odgovorite na progresivno sve teže izazove pred koje vas igra stavlja. Svaka klasa marinaca ima pristup različitom arsenalu opreme i borbenih sposobnosti, ali tokom single-player kampanje nećete moći nešto mnogo da birate jer je ljudstvo veoma ograničeno.

The Red Solstice je igra koja vas u prvih pola sata uljuljkava u san i lagano vam objašnjava gameplay koncepte u banalno lakoj uvodnoj misiji. A onda vas metalnom čizmom šutne u stomak. Stepen izazova vrlo brzo postaje monstruozan, čak i na „normal” nivou težine, dok su dva sledeća namenjena mazohistima koji smejanje u lice opasnosti smatraju običnim hipsterajem. Svaka misija podrazumeva navigaciju urbanim lavirintom marsovske kolonije i konstantnu makljažu sa zombifikovanim stanovništvom i misterioznim pokretom otpora koji je lansirao virusni napad. Municija vam je ograničena, tako da ćete stalno biti u dilemi da li da jurite glavni cilj ili da skrenete s puta i pročešljate teren u potrazi za mecima, eksplozivom, paketima prve pomoći i drugim utenzilijama. U normalnom, akcionom modu, vaše kolege same otvaraju vatru na protivnike, što možete aktivirati i na svom liku. U auto-fire modu nećete biti precizni kao da sami nišanite, ali za borbu s osnovnim protivnicima neka posebna preciznost nije bitna. Stvari se iz korena menjaju pri susretima s mini i maksi bossovima, kad su taktički mod i detaljna naređenja za svakog marinca (stani tu, zauzmi zaklon, pucaj tamo, zaleči kolegu, postavi mine, baci granatu...) jedini modus operandi ako ne želite da restartujete čekpoint. Značajan taktički činilac je svetlo – mračne uličice kolonije i tmuša u neosvetljenim zgradama negativno utiču na preciznost vaše ekipe i lociranje protivnika, zbog čega se uvek valja truditi da pronađete i restartujete generatore koji će reaktivirati osvetljenje u bližoj okolini. Kao prva pomoć mogu da posluže i baklje (flares) čiji je broj ograničen.

Realna poenta igre ne leži u single-playeru, već u kooperativnom multiplayeru koji podržava do osam igrača i po formi donekle podseća na multiplayer u Diablo igrama. U multiplayeru svaki igrač kontroliše samo svoj avatar, za koji postoji poseban sistem progresije i otključavanja klasa i dodatne opreme. Multiplayer mečeve igraćete na uvećanim single-player mapama, uz dinamički generisane zadatke koji su uvek drugačiji i često podrazumevaju rizičnu šetnju s kraja na kraj širokih zona. U mečevima vas ništa ne prisiljava da se držite grupe kao pijan plota, ali solo igrači niskog nivoa ekstremno lako bivaju zaskočeni i pojedeni u nekom mračnom budžaku kolonije. Kao i svaka igra koja podržava kooperativni multiplayer, i The Red Solstice je hiljadu puta interesantniji ako ga igrate u društvu RL prijatelja s kojima glasovno komunicirate, citirate „Aliens” i „Terminator” filmove i dovodite jedan drugoga u glupe situacije koje se, poput prosečne epizode „Pepe praseta”, završe zaraznim smejanjem. Ako nemate prijatelje ili prijatelji nemaju 23 evra za originalnu kopiju ove igre, uvek možete posegnuti za survival modom koji suštinski predstavlja multiplayer s botovima u kojem su misioni zadaci nasumično generisani kao i u multiplayeru.

Za tim koji se sastoji od desetak ljudi, Ironward je napravio solidan posao sa svojom prvom igrom. Manja količina bagova koja je prisutna u 1.0 verziji igre nema game breaking karakter, mada bi još jedna tura balansiranja neprijatelja u multiplayeru bila izuzetno korisna. Nekoliko puta mi se desilo da ekipu spopadne nekakav megacrv koji je imao hit poena deset puta više nego što su mogla da mu skinu osmorica ljudi s punim okvirima municije.

Ako ste nekada davno igrali Incubation i dejdrimovali o tome kako bi izgledala real-time varijanta te divne potezne SF taktičke poslastice, probajte The Red Solstice. Ne može se baš reći da ovo predstavlja pravo ovaploćenje te plemenite ideje, ali je makar zaslužilo atribute dobre ilustracije u pokušaju.

Miodrag KUZMANOVIĆ