Slavni Master of Magic, solidni Disciples, odlični Age of Wonders, bledi Warlock, kvalitetni Endless Legend... Fantazijske RPG strategije koje funkcionišu kao hibrid pojednostavljene Civilizacije i Heroja jesu podžanr s najmanje budalaština. Čak i u slučaju dizajnerskog autozaglupljivanja, ovakve igre retko kad ispadnu potpuno promašene i totalno neigrive. Kad ne valjaju, najčešće su „meh” i gotovo nikada „bljak”...

... Osim ako ta igra nije Elemental: War of Magic (SK 10/2010), jedan od retkih izuzetaka od tog mermernog pravila. Ovaj istorijski promašaj (do tada) nepogrešivog Stardocka, tvorca (nekada) respektabilnog serijala Galactic Civilizations, odavno je stekao legendarni status među flopovima visokog profila. Igra je popravljana godinama, da bi naposletku bila povučena iz prodaje i zamenjena spin-offom (Fallen Enchantress) koji je urađen od nule i zamišljen/najavljivan kao popravni ispit koji bi trebalo da vrati poverenje fanovske baze. Pala volšebnica je u tome uspela samo delimično, a ni nastavak, Legendary Heroes, nije preterano doprineo da se dobra volja vrati.

Da li je Sorcerer King treća sreća? Optimista bi se delimično složio s time, naglašavajući da igra brendišuje najmanje bagova u odnosu na duhovnog oca i majku i da je gejmplej ispeglan i utegnut, ali bi realista prostim podizanjem tepiha našao suve presovane insekte, prašinu i AI na kojem se poslednji put radilo pre pola decenije. Ovo ne znači da je Sorcerer King loš, ali ne znači ni da je nešto posebno dobar. U najboljem slučaju, igra spada u višu „meh” klasu – ako možete da zamislite tu poziciju na lestvici kvaliteta.

Sorcerer King je smešten u svet Elementala u kojem je zlo, oličeno u vrhovnom čarobnjaku, trijumfovalo i porobilo i staro i mlado, i seljaku ubilo stado, ali mu to nije bilo dovoljno, već sada plotuje bacanje moćne doomsday čini koja bi mu dala božanski status nauštrb egzistencije kompletnog sveta. Stavljeni ste u ulogu lokalnog velmože, čiju klasu birate na početku, koji igru počinje kao upravnik jednog grada u vlasništvu čarobnjačkog kralja. Shvatajući da je posao lokalnog lorda perspektivan, ali da će biti kratkog veka ukoliko megaveštac iščara doomsday spell, naš junak odlučuje da podigne ustanak protiv gazde.

Ali u tišini, da se arbanasi ne dosete... U prvom segmentu kampanje, formirane kao homogena megapartija na jednoj velikoj mapi, širićete svoju imperiju, ali se nećete direktno sukobljavati s velikim gazdom dok se malo ne potkožite armijama, magijama i artefaktima. Gradove možete podizati samo na predefinisanim mestima, a pored naseljavanja, podizaćete isturene postaje blizu magijskih krhotina (shards) i strateških resursa od kojih vam zavisi regrutacija jačih trupa. Ovde važi isto pravilo kao i u Civ igrama – ako nemate konje, nema konjanika, ako nemate metal, nema oklopnika, a ako nemate konje i metal, ništa od vitezova... Bavićete se i proučavanjem magija koje imaju globalni i taktički karakter i povremeno ih bacati, trošeći manu čiji priliv zavisi od broja shardova u vašem posedu.

Ključni atribut gejmpleja je doomsday časovnik koji meri vreme do (lošeg) kraja igre. Linija se lagano popunjava svakih deset poteza, ali ako gubite bitke, uzimate resursni ili drugi mito od sorcerer kinga ili brljate u mini-questovima, napredak prema kataklizmi će se ubrzati. Srećom, tokom igre ćete često imati prilike da časovnik vratite unazad, bilo čarolijama, bilo izgradnjom specijalnih objekata, bilo činjenjem dobrih dela.

Pored resursa, gradova, bandi i legla raznovrsnih mobova i kovčega s blagom, na globalnoj mapi nalazimo ogroman broj krčmi, od kojih svaka nudi kvestić koji se može završiti odmah, biranjem jednog od nekoliko dijaloških odgovora, ili fajtom na obližnjoj lokaciji. Od vašeg odnosa prema quest giverima, ciljevima i narodu zavisiće promene vaše karakterne dispozicije, a gubitak ili dobitak u stavkama honor, courage, compassion i drugim utiče na doomsday časovnik, neke borbene bonuse i nasumična dešavanja u igri (na primer, pravednom vlastodršcu ponekad će dolaziti dobrovoljci u ratne jedinice).

Iako je mehanički solidno zamišljen, globalno strateški segment igre pati od nedostatka prave eskalacije, a glavni uzrok za to je impotentni AI protivnika. Čak i na nivoima težim od normala nema nikakve realne opasnosti ukoliko sami ne želite da se upropastite. Bilo da se radi o čarobnjakovim armijama ili o konkurentskim velmožama, protivnici neće preduzimati ofanzive koje imaju smisla i mogu da vas ugroze, već će kao volovi čekati da ih zgazite. Isti tužni zaključak važi i za AI u taktičkim bitkama, koji je toliko neopisivo loš da zaista ne pruža nikakav izazov. Protivnici vas mogu poraziti isključivo grubom silom, i to samo ako ne koristite taktički exploit s opkoljavanjem. Ako više vaših jedinica ima dodir s protivnikom koga napadate u bliskoj borbi, sve vaše jedinice na liniji dodira istovremeno će napasti tog protivnika, što i najteže bitke čini trivijalnim jer oponent neće preduzimati ništa da bi sprečio opkoljavanje, niti će to pokušati da uradi vama.

Sledeća krupna mana igre jeste činjenica da možete igrati samo s jednom rasom, ljudskom, koja ima vrlo ograničen repertoar jedinica i linearni, uvek isti režim razvijanja gradova. Različiti lideri i heroji s jedinstvenim talentima donekle kompenzuju ovo ograničenje, ali ne u dovoljnom obimu. Kad čovek zaviri u šarmantni Endless Legend i uporedi njegovo bogatstvo i širinu s ovim stegama suve limitiranosti, zapitaće se zašto igra ovo, a ne ono. Zaista, zašto?

Miodrag KUZMANOVIĆ